Brisanje istorije: Zašto je Aja Sofija pretvorena u džamiju?

Odluka predsednika Erdogana da poznatu građevinu pretvori u džamiju je korak dalje od verskog pluralizma.

Istanbul je grad bogate, raznovrsne i očaravajuće istorije, a opet, i lošeg pamćenja. Možete hodati ulicama satima, a da ne ugledate niti jednu ploču ili statuu koja svedoči o složenosti njegove baštine. Možete proći pored otomanskog groblja a da toga niste ni svesni, ukoliko ne možete da pročitate napise na nadgrobnim spomenicim. Turska je danas društvo kolektivne amnezije. Čitav njen odnos prema istoriji prepun je pukotina, prigodnog zaborava i tišine.

Posledica je vakuum u istorijskom znanju i razumevanju, koji se zatim popunjava islamističko-religioznim ili ultranacionalističkim tumačenjima prošlosti, a prečesto i njihovom opasnom kombinacijom. Iako je tačno da svaka nacionalna država ima zvaničnu verziju prošlosti, ispisanu očima pobednika, postoji razlika između toga kako demokratija i nedemokratija beleže svoju istoriju.

U funkcionalnoj demokratiji možete naići na mnoštvo storija i istorija, a ne samo na jednu verziju prošlosti. Možete ući u knjižaru i pronaći knjige koje osvetljavaju ono što vladajući narativ želi da zaboravite. Autori tih knjiga ili novinari iza takvih članaka ne bivaju uhapšeni niti procesuirani.

U Turskoj, međutim, dominantna verzija istorije je toliko glasna, da utišava sve ostalo. Način na koji se istorija uči u školama i širi kroz popularnu kulturu, sistematski briše manjine, množine i istine: kakav je bio život žena u Osmanskom carstvu? Ili robova? Ili Jermena, Jevreja, Grka, Roma, Kurda, jeretika i mistika, svakoga ko je gurnut na margine? Kakve su bile njihove priče?

Upravo u tom kontekstu moramo sagledati nedavnu odluku turske vlade da Aja Sofiju pretvori u džamiju.

Arhitektonsko, kulturno i umetničko remek-delo, Aja Sofija jedinstvena je na toliko mnogo načina. Takođe ima ogromnu simboličku vrednost. Građena za vreme Vizantijskog Carstva kao pravoslavna hrišćanska katedrala, završena je neverovatnom brzinom, za nešto manje od šest godina. Tolika je bila želja cara Justinijana da svetu dokaže svoju veličinu, da je ulazeći u dovršenu zgradu uzviknuo: “O, Solomone! Ja sam te nadmašio.”

Ostala je istočna pravoslavna crkva skoro 900 godina (osim nakratko, kada su je krstaši pretvorili u katoličku crkvu) dok osmanski Turci nisu zauzeli Istanbul 1453. Po osvajanju grada, sultan Fatih ju je pretvorio u džamiju i tako je ostalo sledećih 480 godina. Ono što je za Aja Sofiju neobično jeste da je 1934. godine, pod Ataturkom, kada Turska postaje moderna nacionalna država, građevina pretvorena u muzej, dakle sekularni prostor. Upravo je to zaostavština koju Erdogan danas želi da promeni.

Unutrašnjost crkve, prepuna izuzetnih umetničkih dela, jednako je zadivljujuća kao i njena arhitektura. Vizantinci, koji su sebe smatrali prirodnim naslednicima starog Rima, ukrasili su enterijer dragocenim mozaicima, naglašavajući svoj identitet. Posebno je impresivan prikaz carice Zoje, njenih krupnih očiju, impresivnog nosa i oštre inteligencije. Druga je Devica Marija koja u krilu drži dete Hrista. Takvim složenim vizantijskim mozaicima dodavana su prelepa dela islamske kaligrafije. Iznad masivnih stubova stoji stih iz Kurana: “Alah je svetlo neba i zemlje.” Svi oni nastanjuju isti prostor.

Getty Images

Upravo u tome je osobenost Aja Sofije. Ne u onome što je značila kao crkva ili džamija, već u činjenici da je tokom svog trajanja objedinila različite kulture, veru i sekularizam, kosmopolitsku baštinu i lokalnu istoriju. Čitava ta složena istorija je skrajnuta kada je predsednik Erdogan naredio da se zgrada otvori za muslimanske molitve, nakon što joj je sud oduzeo status muzeja. Zgrada stara 1.500 godina, svetska baština UNESCO-a, kojom je upravljalo Ministarstvo kulture, sada je delegirana Upravi za verska pitanja.

Većina turske javnosti smatra da politički interes stoji iza ovakve odluke. Budući da je turska ekonomija dugo u padu, te dodatno opterećena nezaposlenošću i virusnom krizom, čini se da je potez predsednika Erdogana namenjen njegovoj tradicionalnoj bazi. “Pravo turske nacije na Aja Sofiju nije manje od onih koji su je izgradili pre 1.500 godina; ono je još veće”, rekao je on u obraćanju naciji. Mnogi su na društvenim mrežama ovu odluku slavili kao “drugo osvajanje”.

S druge strane, predstavnici manjina, sekularisti, liberali i progresivci posmatrali su događaj teška srca. Jermensko-turski poslanik Garo Pailan napisao je na Instagramu: “ovo je tužan dan za hrišćane i za sve koji su verovali u pluralističku Tursku”. Erdogan “ne može narodu dati ni hleba, a muslimanskoj većini daje više radikalizma”, dodao je u intervjuu za NBC. Pre nego što je odluka objavljena, Faik Ozturk, portparol glavne turske opozicione partije, primetio je da su oni koji su javno kritikovali predlog rizikovali da budu označeni kao izdajice svoje nacije.

Ali ništa od toga ne menja činjenicu da je Aja Sofija starija od bilo koje vlade. Ovaj dragulj arhitekture, umetnosti i istorije ne pripada nijednom plemenu niti bilo kojoj političkoj stranci, levo ili desno. Aja Sofija pripada i hrišćanima i muslimanima. I više od toga, pripada čitavom čovečanstvu. Sadašnja generacija Turaka je ne poseduje; mi možemo biti samo njeni privremeni čuvari. Ova jedinstvena građevina bi, sa svim svojim pričama, trebalo da ostane muzej, svetovni prostor, a njena masivna vrata otvorena svima, jer je njena kupola dovoljno velika da prihvati čitavo čovečanstvo.

(Elif Šafak/New Statesman-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.