Okeani regulišu klimu, obezbeđuju nam hranu i proizvode najmanje polovinu kiseonika na svetu. A mi im uzvraćamo prekomernim crpljenjem resursa i zagađivanjem naftom, plastikom i bukom. Kris Armstrong, politikolog sa Univerziteta Sautempton u Britaniji, kaže da ako želimo da sačuvamo mora, nešto mora da se promeni.
U svojoj knjizi Blue New Deal, on tvrdi da su institucije i zakoni koji regulišu naše okeane suviše fragmentirani, slabi i podložni privatnim interesima da bi zaštitili morske ekosisteme od daljeg uništavanja. Oni takođe ne tretiraju nejednakosti koje postoje između bogatih i siromašnih nacija, kaže autor. Armstrong se zalaže za drugačiji pristup haosu o kojem se trenutno nalazimo.
Istorijski gledano, okeanima se upravljalo prema dva suprotstavljena principa: slobodi otvorenog mora, koju je 1609. zagovarao holandski filozof Hugo Grocijus u svojoj knjizi Slobodno more; prema konceptu ograđenosti, što znači da obalska država ima ekskluzivno pravo na kontrolu i sve pogodnosti neposrednog morskog okruženja. Grocijusova vizija slobodnog okeana omogućila bi svakome da eksploatiše okeanske resurse koliko god želi.
Ovo nije bila sasvim nerazumna ideja u 17. veku, s obzirom na ograničenu tehnologiju koja je tada bila dostupna. Jasno je, međutim, da to više nije realistično, s obzirom da samo nekolicina bogatih nacija raspolaže skupim tehnologijama za rudarenje morskog dna i vađenje minerala. U prilog ideji ekskluzivnosti, često se citira stav ekologa Gareta Hardina iz 1968. godine, koji je rekao da „Slobodan pristup zajedničkim dobrima donosi propast svima“, što se obično svodi na „tragediju zajedničkog dobra“.
Međutim, Armstrong tvrdi da ovaj stav nije nužno istinit. Istorijski zapisi su prepuni primera ravnopravnog korišćenja resursa stotinama godina. Po njegovom mišljenju, „tragedija za obične ljude bio je upravo princip ekskluzivnosti, na osnovu kojeg su ih bogati zemljoposednici oterali sa zemlje“. Armstrong tvrdi da isti problem pogađa ograničavanje mora, pri čemu bogate nacije imaju status feudalnih gospodara. On glavni problem vidi u Konvenciji UN-a o Pomorskom pravu iz 1994, kojom su uspostavljene ekskluzivne ekonomske zone (EEZ) koje se protežu do 200 nautičkih milja od obale.
Ovo pravilo isključuje zemlje bez izlaza na more, među kojima je devet od 12 najsiromašnijih zemalja sveta. Ali konvencija ne sprečava bogatije zemlje da pribave prava na eksploataciju EEZ-a zemalja koje nemaju sredstava da to same čine. Iako je svakom državotvornom atolu, steni i ostrvu dat ekskluzivni deo mora na korišćenje, mnogi pripadaju bivšim kolonijalnim silama i drugim moćnim nacijama. Stoga SAD, Britanija, Francuska, Rusija i Australija danas raspolažu sa preko 45 miliona kvadratnih kilometara okeana.
Šta bi bilo rešenje? Recimo, varijanta ugovora iz 1961. koji je proglasio Antarktik mestom mira i međunarodne saradnje, drugim rečima, zajedničkim dobrom. Ubrzo nakon toga, Sporazum UN-a svemirskom prostoru iz 1967. učinio je isto za kosmičko prostranstvo. Pravne mogućnosti dozvoljavaju, tvrdi Armstrong, da upravljamo našim okeanima prema principima zajedničkog dobra, deobe koristi, pa čak i prenosa tehnologija između bogatih i siromašnih zemalja.
Segment u kojem Armstrong gubi dodir sa realnošću je sprovođenje zakona. Lako je zazmisliti „Upravu za svetske okeane“ čijem autoritetu nijedna država ne bi mogla da prigovori ili stavi veto na njene odluke. Ali koja je to svemoćna i sveprisutna institucija koja bi obezbedila svo to nesebično deljenje? To sigurno nisu siromašni pomorci iz Tajlandskog zaliva niti drugi akteri na našim sve ugroženijim okeanima.
(NewScientist-ZTP, foto: Fabio Nascimento)
