„Bliskoistočna mafija“: Grupa agenata KGB-a u temelju moderne ruske špijunaže

Bilo je hladno zimsko jutro u Moskvi krajem 2000-ih. Na južnom kraju Trga Slavjanskaja, ispred džinovskih prozora neoklasičnog zdanja Predsedničke administracije, u kome se nekada nalazio Centralni komitet Komunističke partije, stajao je niski zdepasti čovek u ranim šezdesetim, sa crnim brkovima.

Na stepenicama spomenika Ćirilu i Metodiju čekao me je Konstantin Kapitonov. Kao tipično ruska kombinacija operativca, analitičara i novinara, Kapitonov je postao poznat po tome što je dva puta izbačen sa Bliskog istoka (drugi put iz Izraela). Komunicirali smo nekoliko godina, jer mi je slao svoje priče za Agentura.ru, veb sajt koji sam uređivao, i čiji su fokus bile ruske službe bezbednosti. Ali nikada se nismo lično sreli. Kapitonov je delovao energično i pričljivo, i odmah me je odveo u obližnji restoran. Votka je uskoro bila na stolu, iako je bilo prerano i za ručak.

Kapitonov je mnogo pričao o sebi. Imao je nekoliko tekućih projekata, uključujući pisanje biografije Vadima Kirpičenka, zamenika šefa ruske obaveštajne službe, sa uvodom Jevgenija Primakova; Kirpičenko je bio glavni čovek predsednika Mihaila Gorbačova na Bliskom istoku, šef spoljne obaveštajne službe, potom premijer i savetnik Vladimira Putina. Moskovski izdavač, poznat po bliskim vezama sa službama, objavio je Kapitonovljevu knjigu o izraelskom Mosadu i egipatskom Muhabaratu. Kapitonov je pripadao grupi koja je u ruskim obaveštajnim krugovima bila poznata kao „Bliskoistočna mafija“; reč je o skupu arabista i persijanista koji su krajem 1980-ih preuzeli KGB-ovu spoljnu obaveštajnu službu i, nakon raspada Sovjetskog Saveza, obnovili je po svojim merilima. Njihove veštine sejanja dezinformacija i propagande, u delu sveta koji inače obiluje teorijama zavere, ponovo su bile na ceni.

Kapitonovu su bila potkresana krila i bio je „prizemljen“ u Rusiji već nekoliko godina. Nije mogao ponovo da dobije mesto dopisnika sa Bliskog istoka, ali zahvaljujući internetu bio je uposlen. „Pišem puno negativnih priča o Timošenkovoj,“ rekao je, misleći na Juliju, jednu od glavnih protagonista ukrajinske obojene revolucije iz 2004. „Te priče se objavljuju na nekim trećerazrednim ukrajinskim veb sajtovima, pod pseudonimom, naravno,” dodao je Kapitonov. Izdavač ga je zadužio da pronađe još pisaca koji će doprinositi, obećavajući primamljive isplate. „Andrej, to je dosta novca, i mogu lako da ti nabacim posao.“

Bila je to klasična taktika. Kapitonov me je izveo na večeru u lepom restoranu kako bi pokazao da me uvažava; usputno pominjanje napada na Timošenkovu značilo je da nije hteo da se pretvara i pravi nevešt. Hteo je moje poverenje, zalažući svoju reputaciju na moje ime. U stvari, vešto me je obrađivao. Saradnja sa Primakovim bila je signal da je Kapitonov zadržao kontakte na najvišim nivoima spoljne obaveštajne službe. Njegova ponuda je bila suptilna, na tragu generacije ruskih špijuna koji su službovali u inostranstvu potkraj Hladnog rata, a zatim očuvali SVR, naslednicu Prve glavne uprave KGB-a, tokom olujnih devedestih. Pre nego što su postali majstori špijunskog zanata, bili su prognani sa Bliskog istoka.

16. septembra 1981, egipatski predsednik Anvar al-Sadat najavio je proterivanje sovjetskog ambasadora zajedno sa šest članova osoblja i dva sovjetska novinara. Jedan od njih bio je Konstantin Kapitonov, tada 35-godišnji dopisnik sovjetskog lista Trud. Sadat je takođe naredio da više od hiljadu sovjetskih tehničkih inženjera napusti zemlju. Optužio ih je za potpaljivanje sektaških sukoba. Akcija protiv sovjetskog predstavništva usledila je nakon neuspelog vojnog puča u junu. Sadat je očigledno mislio da Sovjeti spremaju zaveru protiv njega podsticanjem razdora između egipatskih hrišćana i muslimana.

Za sovjetsku ambasadu to je bio neprijatan, ali i očekivan razvoj događaja. Moskva je imala 41 diplomatu i drugo osoblje stacionirano u Egiptu. Preko 30 njih bili su špijuni, aktivni dan i noć. Sadatovo neprijateljstvo prema Sovjetima je postajalo sve izraženije. Lokalni resursi KGB-a bili su razvučeni između Kaira i Aleksandrije, pa je 1977. Moskovski centar zatražio regrutovanje sovjetskih arabista „radi prikupljanja političkih obaveštajnih podataka i sprovođenja aktivnih mera“. Kapitonov je proveo šest godina izveštavajući iz zemlje, i njegov tečni egipatski arapski bio je najbolja preporuka za posao.

Ali nakon Sadatovih naređenja sve operacije su naglo obustavljene. Inženjeri su imali nedelju dana da skupe stvari i krenu za Moskvu. Diplomate i novinari dobili su samo 48 sati, ali su sebe smatrali srećnicima. Naime, Sadat je takođe najavio da će oko 1.500 Egipćana, koji su nedavno bili uhapšeni, biti optuženo za „šurovanje“ sa Rusima. Kapitonov je ubrzo odleteo za Moskvu. Tri nedelje kasnije, Sadat je ubijen na paradi u Kairu; upucali su ga džihadisti naoružani AK-47 i poluautomatskim kopijama švedskog M45/b. Unutar sovjetske birokratije, proterivanje sa Zapada nikada nije smatrano preporukom za start karijere novinara ili špijuna. Ali Bliski istok je bio druga priča, posebno ako biste odigrali prave karte, a Kapitonov jeste. Zajedno sa njim iz Egipta je bilo izbačeno još nekoliko bitnih figura.

Atentat na Anvara al-Sadata, Kairo, 6. oktobar 1981. (foto: Getty)

Pukovnik Jurij Kotov, šef postaje KGB-a Kairu, takođe je napustio zemlju. Kotov je bio zvezda Prve glavne uprave, spoljnoobaveštajnog odeljka službe. Sredinom 1960-ih radio je pod diplomatskim pokrićem kao ataše za kulturu u sovjetskoj ambasadi u Tel-Avivu. Bio je vrlo uspešan, regrutujući nekoliko važnih zvaničnika, uključujući izraelskog generala i poslanika koji su ’80-ih stekli pozicije u Odboru za spoljne poslove i odbranu.

Kotov je takođe bio pronicljiv politički operater. Kada je SSSR zatvorio ambasadu u Izraelu zbog prekida bilateralnih odnosa usled izbijanja Šestodnevnog rata, Kotov je prebačen u Bejrut. Tamo se zbližio sa Jevgenijem Primakovim, koji je bio strani dopisnik Pravde. Primakov će kasnije postati tajni sovjetski izaslanik u Izraelu, uz Kotova kao redovnog saputnika; misija nije urodila diplomatskim plodom, ali je pogurala profesionalnu karijeru Kotova. Unapređen je u pukovnika uz punu podršku direktora KGB-a Jurija Andropova (i zahvaljujući lobiranju Primakova), a zatim postavljen za šefa postaje u Kairu. Sadatovo masovno proterivanje sovjetskih špijuna i agenata stoga nije uticalo na status Kotova, niti Kapitonova. Zapravo je ojačalo mrežu KGB-ovih arabista koji će godinama nositi nadimak „Bliskoistočna mafija“ ruske spoljnoobaveštajne službe.

U junu 1982, samo devet meseci nakon proterivanja Kapitonova iz Egipta, agent se ponovo našao na Bliskom istoku, ali ovog puta u Bejrutu. KGB je imao posebne interese u Libanu, ne zbog zemlje same po sebi, već zato što je bio zgodno mesto za ciljanje i regrutovanje Amerikanaca. Zbog toga je puno KGB-ovih teškaša boravilo tamo, uključujući Rema Krasilnikova, koji je kasnije vodio operacije protiv CIA-e u Moskvi, i Viktora Čerkašina, koji je hendlovao i Oldriča Ejmsa, prebega CIA-e koji je otkucao stotine američkih agenata Moskvi, i Roberta Hansena, agenta FBI-a koji je decenijama špijunirao za Sovjete, a potom i za Ruse. Još jedna važna glava u Bejrutu bio je Kotov.

Tokom 1982, Kapitonov je poslat u Bejrut kao dopisnik nedeljnika Literaturnaja Gazeta, prividno književnog časopisa a zapravo KGB-ove „glavne veze u sovjetskoj štampi za propagandu i dezinformacije“, prema rečima bivšeg generala KGB-a Olega Kalugina. U vreme kada je Kapitonov otputovao iz Moskve za Bejrut, Gazeta je objavila opširnu priču pod naslovom „Inkubator smrti“, opisujući fabriku CIA-e za specijalne komarce. Priča je bila odgovor na američke optužbe o sovjetskoj upotrebi hemijskog oružja u Avganistanu.

Mreža ispostava Gazete širom sveta zapravo je bila KGB-ova operacija. Magazin je tako dobio lokalne kancelarije, a špijuni KGB-a novinarsko pokriće. Kapitonov je pristigao u turbulentno vreme. Liban je prolazio kroz užasan građanski rat. Brojne militantne frakcije su se ubijale na ulicama Bejruta, dok je izraelska vojska napadala s juga. „Kada su Izraelci počeli da granatiraju grad“, priča Kapitonov, „u gaćama sam strčao u sklonište. Sedeo sam dole i pisao. Granate su uništile moju sobu, zajedno sa pisaćom mašinom i garderobom koja je izgorela. Ostao sam u gaćama.“

Ubrzo je građanski rat dobio gadan zaokret: otmice stranaca. Sredinom ‘80-ih, napadači različite ideološke pripadnosti otimali su gomile stranaca sa ulica. Krajem septembra 1985, odvedena su četiri službenika sovjetske ambasade, uključujući dvojicu oficira KGB-a. Ubrzo je pronađen Arkadij Katkov, upucan i bačen na otpad. Upravo je Kapitonov, najbliži Katkovljev prijatelj, bio poslat u mrtvačnicu da identifikuje telo. Otmica je izvršena po komandi Imada Mugnijeha, višeg operativca Hezbolaha.

KGB je pokrenuo veliku akciju spasavanja talaca, a neki od zaposlenih su evakuisani u Damask, uključujući Kapitonova. U tom trenutku je vrlo malo stranih novinara, pravih ili fiktivnih, ostalo u Bejrutu. Robert Fisk, veteran britanskog dopisništva, takođe je bio evakuisan i očajnički želeo da se vrati. Bejrutski aerodrom je i dalje bio u funkciji. Ali postojao je očigledan problem: kako proći kroz kontrolne punktove sa različitim militantnim frakcijama i bezbedno stići do hotela ili stana?

Fisk se setio svog partnera sa tenisa Konstanina Kapitonova. Kada su otete sovjetske diplomate, Fisk je požurio u sovjetsku ambasadu da uteši Kapitonova, koji je bio tronut onim što je ostalo od njegovog prijatelja Katkova u mrtvačnici. Fisk je prethodno stekao utisak da je Kapitonov agent KGB-a; ruski taoci su brzo pušteni, neozleđeni, a potom su kružile glasine da je KGB primenjivao brutalne metode da ih pronađe; pominjalo se da je rođak kidnapera mučen i ubijen. Dakle, ako je iko mogao da sprovede britanskog novinara do njegovog stana u Bejrutu, to je bio KGB.

Ali Fisk nije bio siguran da će mu Kapitonov pomoći. „To je bilo pre glasnosti,“ pričao je kasnije Fisk, „pre Gorbačova. Sovjeti nisu imali razloga da mi pomognu “. I zaista, Hladni rat je bio u punom zamahu, a Literaturnaja Gazeta njegovo sofisticirano oruđe; naime, publikacija je korišćena za promociju jedne od najozloglašenijih „aktivnih mera“ tog perioda, teorije da je AIDS bio nusproizvod američkih eksperimenta sa biološkim oružjem.

Fisk je pozvao Kapitonova.

„Ne brini, Bob, čekam te na aerodromu.”

„Molim te, Konstantine, računam na tebe u potpunosti.”

„Veruj mi.”

I tako je Fisk odleteo za Bejrut. Prilikom sletanja zatekao je desetine naoružanih ljudi na prijemnom terminalu. Ali Konstantina nije bilo. „Zašto ste ovde?“ upitao je reportera bradati muškarac u dugom smeđem kaputu. Fisk je očajnički tražio svog ruskog prijatelja među gomilom bradatih Arapa. Ubrzo se čulo: „Roberte, druže, dobrodošao kući.“ Kapitonov nije došao sam; sa njim je bio ataše sovjetske ambasade i dopisnik TASS-a iz Bejruta, obojica kolege oficiri iz KGB -a. Imali su motorole.

Na pola puta od aerodromske piste, ova neobična grupa je naišla na kontrolni punkt Hezbolaha. Ataše ambasade je spustio prozor: „Safara Sovjetija” (Sovjetska ambasada). Naoružani stražar je mahnuo da se kola propuste. Ataše se okrenuo Fisku: „Spasio te KGB, a, Roberte? Gde da vas odvezemo? Do kuće ili u restoran? ” Fisk je razumeo poruku. Ručali su u Špageteriji, popularnom italijanskom restoranu nadomak Fiskovog stana i Američkog univerziteta u Bejrutu, ćasteći se sa nekoliko boca francuskog šampanjca. Kapitonov je pažljivo posmatrao Fiska.

„Misliš da sam još uvek u KGB-u?”

„Da, verovatno.”

„Ne. Novinar sam. Učinio sam ovo jer si mi prijatelj.”

Dve decenije kasnije, u Norveškoj, pitao sam Fiska za Kapitonova. Sedeli smo u holu hotela Radison, na periferiji Lilehamera. Hotel je bio ispunjen stotinama novinara koji su došli na smotru istraživačkog novinarstva; otrcano dvospratno zdanje teško je moglo da primi sve strane goste. Fisk mi je potvrdio priču koju je izneo u svojoj knjizi Pity the Nation. Fisk se prisetio šale koju je nekada delio sa Kapitonovim: „Andrej, samo zapišite moje ime ćirilicom. Izgleda kao Fuck.“

Fisk je rekao da njegov drug iz KGB-a ništa nije tražio zauzvrat. Ali zašto nije? Da li je to bio njegov način iskazivanja ratnog prijateljstva? Da li je računao da će mu moćni prijatelji iz Moskovske centrale dati više slobode u inostranim akcijama? I kako je objasnio svojim šefovima u sovjetskoj ambasadi u Bejrutu da treba prebaciti novinara iz NATO zemlje od tačke A do tačke B u ratom razorenom gradu? Pod uobičajenim okolnostima, takvo kršenje protokola rezultiralo bi hitnim povlačenjem u Moskvu, ili nečim još gorim, ali Kapitonov nije bio običan špijun. Zahvaljujući svojim vezama sa „Bliskoistočnom mafijom“, dozvolio je sebi da resurse ambasade stavi na raspolaganje stranom državljaninu, i to onom koji je lako mogao da kompromituje sovjetske obaveštajne oficire, da je hteo. Naravno da Robert Fisk, kao ubeđeni levičar, nikada to ne bi učinio.

1988, Kapitonov se vratio u Moskvu, usred uspona Gorbačova i glasnosti. Njegov urednik u Gazeti, tvrdokorni Čakovski, napuštao je funkciju. Ali Bliskoistočna mafija je bila u usponu, kako u politici tako i u obaveštajnoj zajednici. U KGB-u, ova grupa je preuzela spoljni obaveštajni sektor; Leonid Šebaršin je postao načelnik Prve glavne uprave. Šebaršin je veći deo svoje špijunske karijere proveo na istoku – u Indiji, Pakistanu i Iranu, a vodio je i operacije KGB-a u Avganistanu.

Kotov je bio u Turskoj, šefujući postajom u Ankari. Primakov, sada direktor IMEMO-a, vodećeg spoljnopolitičkog analitičkog centra, izabran u sovjetski Vrhovni savet. Nastavio je uspon u vladi i Komunističkoj partiji, i do 1989. postao kandidat za člana Politbiroa. Ali onda je sve počelo da se raspada. Istočni blok se srušio; u januaru 1990. gnevni građani su upali u berlinsko sedište Štazija, a njegovi čelnici su zatvoreni. Iste godine, jedan od spasenih ruskih talaca iz Bejruta, major KGB-a Oleg Spirin, prebegao je u Sjedinjene Države iz sovjetske ambasade u Kuvajtu.

Šebaršin je na brzinu smislio plan za spasavanje Prve glavne uprave, čineći je nezavisnom od ostatka KGB-a i peglajući njenu reputaciju kao najliberalnijeg, najsvetskijeg dela službe. Propali puč KGB-a iz avgusta 1991. produbio je taj rascep, iako Šebaršin nije bio tu da upravlja situacijom; napustio je službu mesec dana nakon neuspelog puča. Ali njegova zamisao je uspela. U roku od dva meseca, spoljni obaveštajci su se odvojili od KGB-a.

U decembru 1991, Sovjetski Savez je prestao da postoji, a spoljna obaveštajna služba je dobila novo ime, Služba Vnešnej Razvedki (SVR), i novog načelnika, Jevgenija Primakova. Primakov je odmah pozvao Šebaršina da se vrati u Jasenevo, sedište SVR-a, da mu služi kao zamenik. Šebaršin je ljubazno odbio, budući previše ambiciozan da bi prihvatio podređenu ulogu. Uvek lojalan Bliskoistočnoj mafiji, Primakov se potom obratio Kotovu. Kotova je zvanično smenilo novo demokratsko rukovodstvo KGB-a, ali mu je Primakov telefonirao i pozvao ga da ostane. Primakov je postavio Kotova za svog ličnog savetnika za obaveštajne poslove.

Sedište SVR-a, Jasenevo, Rusija (foto: Twitter)

Devedesete su bile teško vreme za Kapitonova. SVR je bio osiromašen i sa nedovoljno osoblja da bi nastavio da radi kao 1980-ih. Novinarstvo više nije bilo zgodno pokriće za međunarodne špijune; ruske novine su ugasile mnoge inostrane biroe, a oni koji su imali sreće da ostanu u inostranstvu tokom divljeg perioda ruskog kapitalizma, preduzimali su razne vrste komercijalnih šema poput rentiranja ili prodaje svojih kancelarija. Kapitonov je bio zaglavljen u Moskvi – „prizemljen“, kako bi on rekao, baš kao i ruska obaveštajna služba.

Onda se pojavio Vladimir Putin, bivši oficir KGB-a, sa idejom da vrati slavu obaveštajnih službi iz sovjetskog doba, sa njihovim globalnim dometom, bezobzirnošću i špijunskim operacijama od Australije do Bliskog istoka. Ponovo su napredovali špijuni sa dugim i temeljnim iskustvom u potonjem regionu. Bila je 1999. kada je Putin, direktor FSB-a, izabran za ruskog premijera. O njemu se već govorilo kao o Jeljcinovom nasledniku na mestu predsednika. Bezbednosne i obaveštajne službe su se vratile u sedlo, nakon decenije previranja.

U međuvremenu, 2.500 kilometara južno od Moskve, u Tel Avivu, Kapitonov je ušao u skromni hotel u ulici Hajarkon, gde se nalazi veliki broj ambasada. Planirao je da ostane mesecima, možda i godinama. Kapitonov se ponovo skrasio u bliskoistočnoj zemlji, njegovom prvom stranom nameštenju od raspada Sovjetskog Saveza. Samo ovaj put nije bilo novina koje bi mu dale službeni status niti biroa koji bi ga ugostio. Sada je radio kao slobodnjak, „držao se neprimetno i izgledao beznačajno“, prema rečima bivšeg oficira Šabaka, izraelske kontraobaveštajne službe.

(Andrej Soldatov/Daily Beast-ZTP, foto: Soviet Visuals/Facebook)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.