U ekskluzivnom intervjuu, ser Aleks Janger, koji je nedavno napustio svoju funckiju u MI6, kaže da je pandemija koronavirusa usložila misiju tajne službe i donela bezbroj izazova.
Dakle, Aleks, u službi ste 30 godina, tri decenije ste bili profesionalni špijun, a zatim šef špijuna. Kakav je život špijuna u stvarnosti?
– Mislim da postoji velika intelektualna radoznalost. Postavljanje pitanja je naš posao, vrlo sličan vašem. Svaki dan učite nešto novo. Iskreno, to je fascinantno. A tu je i posao špijunaže, koji je prilično ezoteričan. No, ironija je u tome što se obavlja u javnosti, gotovo kao u normalnom životu.
Znate, za razliku od vojnika koji su na bojnom polju i znaju da se rat odvija, naš posao se odvija u pabovima i barovima, supermarketima i tržnim centrima. I to je čudan kontrast, koji ponekad stvara osećaj usamljenosti u gomili. Ponekad je to veoma uzbudljivo.
Iz ličnog ugla, dok sam služio na Bliskom istoku, pokušavali smo da uđemo u organizaciju koja trguje nuklearnim naoružanjem. I morao sam da priđem nekome i razgovaram sa njim. I to smo uradili u tržnom centru. I dok sam prilazio toj osobi, shvatio sam da sam u poznatom okruženju jer sam tu bio sa detetom prethodnog vikenda, samo sam od razgovora o Pinguu prešao na razgovor o naoružanju. I to je zaista čudan kontrast. Suštinski vrlo zanimljivo i zadovoljavajuće.
S obzirom na sve ono što znate, da li imate nesanice?
– Za razliku od kolega iz autoritarnih režima, pretnje nisu moj posao. Nisam ja za to. Mislim da je moj posao nešto sasvim suprotno. Na nama je da se, zajedno sa kolegama iz MI5 i GCHQ, nosimo sa mogućim pretnjama ovoj zemlji kako bi građani mogli da vode normalan život i ostvaruju svoje potencijale.
Ali vidim mnogo izazova. Moje iskustvo je u borbi protiv terorizma. I naravno, proveo sam 30 godina u strahu od pogreške. I naravno, u situaciji smo da je terorizam još uvek smrtonosna i prisutna pretnja u našim društvima. Takođe sam izuzetno ponosan na ono što smo postigli na tom polju. Ali dobri ste onoliko koliko i vaš poslednji zadatak. A to je nužno velika preokupacija.
I sada vidimo pokušaje smanjenja poverenja u naše institucije putem dezinformacija od neprijateljskih država. Opet, mislim da je to nešto na šta treba nehotice nasedati. Trebalo bi tiho to da suzbijamo, tako da ova zemlja nastavi da se razvija i napreduje. Bojim se da će taj narativ dominirati i da ćemo izgubiti poverenje u naše institucije. Ne želim da se to dogodi.
Suočeni smo sa nezapamćenom krizom. Još uvek smo u jednom od stadijuma pandemije. Da li pandemija menja način na koji promišljate nacionalnu bezbednost?
– Prvo, da istaknemo očigledno, naš posao je razgovor sa ljudima. Dakle, u smislu nas kao službe i onoga što radimo, to očigledno ima uticaja. Moramo da budemo prilično kreativni i fleksibilni u sprovođenju naših uobičajenih operacija. I zapravo, mislim da smo u velikoj meri bili uspešni u tome. Sada radimo dosta stvari koje bih zadržao u praksi. Za nas, i mnoge druge organizacije, ovo je preobražavajuće iskustvo, ali ne na štetu.
Pandemija je ipak promenila našu misiju. Promenila je stvari zbog kojih je naša zemlja najviše zabrinuta. Promenila je način određivanja prioriteta. To se svodi na nešto zbog čega u osnovi žalim, nešto za šta smo znali da dolazi, a to je pojačavanje geopolitičkog rivalstva u svetu.
Mislim da je odgovor na pandemiju obojen nacionalnim karakterom, protekcionizmom i oportunizmom. I mislim da svi žalimo zbog toga. A to je pospešilo atmosferu međunarodnog rivalstva. Mislim da bismo kao država morali to da ublažimo.
Ali takođe mislim da to je svrha naše službe od 1909. godine, da našoj vladi pružimo strateške procene i time omogućimo prednost i bezbednost države. I mislim da je kao rezultat svega ovoga naša tradicionalna misija dobila na značaju.
Da li biste ponovo sve isto uradili?
– Da, bih. Zapravo mislim da će narednih 30 godina biti još zanimljivije od prethodne tri decenije. Već sam rekao da ljudi koji sada ulaze u službu imaju sreće. Oni mogu učiniti nešto po pitanju stvari koje brinu građane ove zemlje. Takođe mislim da su naše obaveštajne službe nekako bliže vlastima, nego što su bile kada sam se ja zaposlio. Javno i tajno su sada spojeni. To je svet bez granica, ali sa više dvosmislenosti.
Ima, uopšteno govoreći, više potrebe za našim uslugama u sklopu šireg tima za nacionalnu bezbednost. Mislim da imamo mnogo važniju ulogu u državnim poslovima, nego kada sam se ja priključio 1991. I naravno, glavni razlog zašto bih sve ponovio su ljudi. Privilegija mog života bila je da živim među ljudima MI6-a i čast mi je bila da ih vodim.
(FinancialTimes-ZTP, foto: FT/prinscreen)
