Ljudski rod neće biti spašen svemirskim putovanjima, već daleko manje senzacionalnim politikama.
Jedan vic je dugo kružio Tviterom, a ide otprilike ovako:
Brus Vejn: Kako da ovaj grad oslobodim kriminala?
Alfred: Bolja zaštita mentalnog zdravlja, ekonomski razvoj, kontrola oruž…
Brus Vejn: Donesite mi plašt…
Razlog aktuelnosti ovog vica nije u onome što govori o Betmenu, već o bogatašima. Naime, Brus Vejn je milijarder, i čini se da u stvarnom svetu mnogi pravi milijarderi pate od vlastitog oblika Betmenovog kompleksa.
Uzmite u obzir izvršnog direktora Amazona Džefa Bezosa, čije se imetak procenjuje na oko 180 milijardi dolara. Prošle godine novinar CBS-a upitao je najbogatijeg čoveka na svetu, zašto je toliko novca uložio u svoju svemirsko-tehnološku kompaniju Blu Oridžin. On je to uradio, kako je rekao, za dobro ljudske vrste. „Mi ljudi moramo otići u svemir ukoliko želimo dalji napredak civilizacije… Na putu smo da uništimo ovu planetu.“
Bezos je možda u pravu na ovu temu, i možda zaista vidi tu vrstu preduzetništva kao način spašavanja planete. Ali ako je tako, njegova izrazita briga za dobrobit čovečanstva se ne uklapa sa ostatkom njegove poslovne karijere.
Bezos je do sada pokazivao malo interesovanja za dobrotvorna davanja, a Amazon, kompanija u kojoj je stekao bogatstvo, nije baš poznata po brizi o kvalitetu života svojih radnika. Dakle, da li je projekat Blu Oridžin zaista odraz želje da se nešto vrati društvu?
Bezos nije jedini milijarder koji je svoje mesto u istoriji traži kroz projekte nalik na Star Trek. Ričard Brenson (težak tek 4,5 milijarde dolara) pokrenuo je Virdžin Galaktik još 2004. godine, sa ciljem razvoja komercijalnih svemirskih letova do 2009. Kompanija u tome još nije uspela, mada je Virdžin Grupa bila zauzeta traženjem državne ispomoći i tuženjem Nacionalnog zdravstvenog servisa (NHS).
Zatim tu je Elon Musk (neto bogatstvo: 76 milijardi dolara) koji radi na kolonizaciji Marsa. To je, tvrdi on, „kritična stavka za maksimalno produženje života čovečanstva i trajanje naše civilizacije“.
Ipak, primetićemo da je trošenje novca na svemirsku tehnologiju ponajmanje idealistički doprinos spasenju čovečanstva. To je način da upišete svoje ime u istorijske knjige, i to mnogo ambiciozniji od uklesavanja imena na koncertnu salu, muzej ili visoku poslovnu zgradu. Slanje tehnike u svemir je atraktivnije od, recimo, brige o bezbednosti zaposlenih, zar ne?
Postoji mnogo drugih načina na koje bi milijarderi mogli da doprinesu boljitku čovečanstva. Mogli bi da ulože novac u bazična naučna istraživanja, obrazovani sistem ili borbu protiv klimatskih promena.
Još konkretnije, mogli bi rado i dosledno da plaćaju poreze, i tako državama ostave novac za obrazovni sistem, ekološke aktivnosti i slično. Ili, ako bi zaista želeli da pokažu koliko su radikalni mislioci, vlasnici kompanija bi mogli fizički i finansijski da obezbede svoje radnike, čak i ako bi to načelo dividende.
S druge strane, ovakav način delovanja je dugotrajan, mukotrpan, i što je najgore, medijski nevidljiv. A medijski sadržaji su više usmereni na primere ličnog heroizma nego na složene i nedramatične strukturne reforme. Betmen ipak nije poznat kao strip o sistemu zdravstene zaštite ili kontroli oružja.
I tako, kada milijarderi žele da obezbede svoje mesto u istorijskim knjigama ili okupe armiju fanatično vernih obožavalaca, oni ignorišu efikasne i dosadne intervencije u korist dubioznih poput svemirske tehnologije. Drugim rečima, oni posežu za svojim superherojskim plaštom.
(NewStatesman-ZTP)
