Bespuća birokratije: Da li je teorija o besmislenim poslovima – besmislena?

Većina ljudi s vremena na vreme oseća da je njihov posao besmislen. Dejvid Greber, čuveni antropolog, iz ovog uvida je razradio čitavu teoriju. U knjizi iz 2018. tvrdio je da društvo namerno stvara sve više i više „bulšit poslova“ u sektorima poput finansijskih usluga, sa ciljem da se popuni vreme obrazovanih radnika kojima je novac potreban za otplatu studentskih dugova, ali da ih posao čini depresivnim. Prema Google Scholar-u, naučnici su ovu tezu citirali više od 800 puta i često je ponavljali u medijima.

Kada se knjiga pojavila, ovaj kolumnista nije bio impresioniran, navodeći da je Greberova teza delimična prerada teorije C. Nortkota Parkinsona, koji je tvrdio da birokratija ima unutrašnju tendenciju da se širi i samozapošljava. Troje naučnika, Magdalena Sofija, Aleks Vud i Brendan Burčel, sprovelo je sistematsku analizu Greberovih tvrdnji i otkrilo da su podaci često suprotni onome što je antropolog zaključio.

U svojoj knjizi, Greber se u velikoj meri oslanjao na odgovore britanskih i holandskih radnika na pitanje da li njihov posao značajno doprinosi društvu. Sa tako formulisanim pitanjem nije čudo što je 37-40% ispitanika dalo negativan odgovor. Suprotno tome, troje naučnika je koristilo Evropsku anketu o uslovima rada, koja je do 2015. zahvatila 44.000 radnika iz 35 zemalja.

Fokus je bio na ispitanicima koji su na izjavu „Imam osećaj da radim koristan posao“ odgovarali sa „retko“ ili „nikada“. Za razliku od visokog procenta bulšit poslova koji je Greber ustanovio, u 2015. samo je 4,8% evropskih ispitanika smatralo da je njihov posao beskoristan. I ovaj procenat je padao poslednjih godina, sa 5,5% u 2010. i 7,8% u 2005. godini.

Štaviše, kancelarijski i administrativni radnici su pokazali mnogo manju verovatnoću da svoj posao smatraju beskorisnim od radnika u bazičnim uslugama poput sakupljanja ili čišćenja smeća. Zaista, istraživači su otkrili obrnutu vezu između obrazovanja i osećaja korisnosti. Manje obrazovani radnici bili su skloniji da svoj posao smatraju beskorisnim. Čini se da ni studentski dug nije značajn faktor. U Britaniji, gde su studentski dugovi najviši u Evropi, osobe koje nisu diplomirale do dvoje 29-te osećale su se dvostruko beskorisnije od svojih zaduženih vršnjaka sa diplomom.

Dakle, šta se zapravo događa? Deo problema svakako se tiče predrasuda koje naučnici poput Grebera imaju prema finansijskim ili drugim kapitalističkim profesijama, te nezadovoljstva što takvi profili zarađuju mnogo više od servisnih radnika i fizikalaca. Istinu za volju, mnogi finansijeri i biznismeni imaju suprotne predrasude, smatrajući da akademici i drugi „diletanti“ (poput novinara) žive od bogatstva koje stvaraju kapitalisti. Drugi faktor je usvajanje kulture koja okružuje određene profesije; npr. oni koji prodaju puške ili homeopatske lekove obično misle da rade korisnu stvar.

Ali jedan deo Greberove teze se pokazao tačnim. Zaposleni koji smatraju da je njihov posao beskoristan često se osećaju teskobno i depresivno. Razlozi su, tvrde akademici, povezani sa marksističkom idejom „otuđenja“, koja je opisivala psihičko stanje zanatlija u 19. veku kada su prestali da rade za sebe i bili saterani u fabrike.

Otuđenje zavisi i od toga kako se rukovodioci ophode sa radnicima. „Ako su menadžeri puni poštovanja, ako podržavaju i slušaju radnike, te ako radnici imaju mogućnost da iznesu svoje ideje, manja je verovatnoća da će svoj posao smatrati beskorisnim,“ zaključuju istraživači. Radnici će se pre osećati beskorisno ako nemaju priliku da upotrebe svoje veštine ili pokažu samostalnost. Ovakvi problemi su češći u slabo plaćenim poslovima nego u visokokvalifikovanim. U suštini, ovo je potvrda stare izreke da „ljudi ne napuštaju loše poslove, već loše menadžere“.

(TheEconomist-ZTP, foto: Gaetan Bally/Keystone)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.