Rat u Ukrajini primorao je mnoge zemlje da preispitaju svoje nacionalne interese. Nedavno putovanje američkog predsednika Bajdena na Bliski istok izazvalo je negodovanje nekih krugova u Vašingtona zbog njegovog licemerja. Uprkos predizbornom obećanju da će Saudijsku Arabiju pretvoriti u državu „pariju“, Bajden se dodvorio saudijskom lideru Mohamedu bin Salmanu u pokušaju da izvuče više nafte na globalna tržišta. Mnogi su razočarani takvom američkom spoljnom politikom jer su SAD odbacile svoje proklamovane vrednosti u korist realpolitike.
Teško da je Amerika jedina demokratija koja menja svoj diplomatski kurs. Razmotrimo slučaj Jermenije. Kao ko-direktor Programa za Rusiju i Evroaziju na Univerzitetu Tafts, nedavno sam otputovao tamo da bih razgovarao sa liderima jermenskih univerziteta i ministarstva spoljnih poslova o mogućoj saradnji. Jermenija je zemlja koja se demokratizuje i nema mnogo izbora osim da se udruži sa moćnim autokratijama kako bi sačuvala svoju autonomiju od susedne Turske. Sada je rat u Ukrajini dodatno zakomplikovao ionako nesigurnu poziciju Jermenije na južnom Kavkazu. Imamo zemlju koja se u smislu demokratskih i društvenih vrednosti prilično identifikuje sa Zapadom, ali koja se, zbog svoje geografije, sprijateljila sa dve najteže sankcionsane zemlje: Rusijom i Iranom. Jermenija predstavlja poučnu lekciju za one koji veruju da se svet deli na demokratske i autokratske tabore. Međunarodna politika je retko, ako ikada, tako jednostavno binarna.
Sa nešto manje od 3 miliona stanovnika, Jermenija je najmanja na Kavkazu; Azerbejdžan, njen dugogodišnji rival, oko tri puta je naseljeniji i teritorijalno veći. Da biste razumeli koliko je Jermenija mala, uzmite u obzir da se najveća turistička atrakcija ove zemlje ne nalazi unutar njenih granica; planina Ararat, koja je prema Starom zavetu mesto gde je pristala Nojeva barka, nalazi se odmah preko granice u Turskoj. Iako Jermenija nudi krasan pogled na Ararat iz manastira Hor Virap, Jermenima i dalje nije dozvoljeno da pređu jermensko-tursku granicu i pohode planinu. Ova činjenica podvlači najveći geopolitički izazov Jerevana: jermensko-turske odnose, koji su pogoršani još od kada je Jermenija napustila Sovjetski Savez 1991. Povrh trajne ogorčenosti zbog genocida nad Jermenima 1915, turska podrška Azerbejdžanu uveliko otežava bezbednosnu situaciju u Jermeniji. Od sticanja nezavisnosti, dve bivše sovjetske republike vodile su dva rata oko Nagorno-Karabaha, azerbejdžanske teritorije koju uglavnom naseljavaju etnički Jermeni. Jermenija je dobila prvi rat ranih ‘90-ih, ali je sukob 2020. prošao loše po Jerevan. Baku je masovno koristio bespilotne letelice, tehnologiju nabavljenu iz Turske, nanoseći značajne teritorijalne gubitke Jermenima unutar enklave.
Rusija je posredovala primirje kojim su okončana oba rata u Nagorno-Karabahu. Prema sporazumu iz 2020, ruske mirovne snage će čuvati koridor Lačin, koji povezuje Jermeniju sa Nagorno-Karabahom, sve do 2025. Nije iznenađujuće da je Rusija kao najmoćnija zemlja u regionu, sa obostranim vezama koje sežu do carskih dana, igrala ulogu posrednika između dve zemlje. Ali Jermenija se približila Rusiji tokom postsovjetske ere, kompenzujući azerbejdžanske veze sa Turskom. Jermenija je članica i ODKB-a, bezbednosnog saveza predvođenog Rusijom, kao i Evroazijske ekonomske unije, jedinstvenog tržišta pet postsovjetskih država, dok Azerbejdžan nije član nijedne. Rusija takođe ima veliku vojnu bazu u Jermeniji. Za svoju vernost Moskvi, Jermenija nije dobila mnogo toga zauzvrat. Rusija je podržavala Jermeniju tokom prvog rata u Nagorno-Karabahu, ali usled pojačanih tenzija sa Zapadom, Moskvi je više trebala bespogovorna lojalnost Jermenije nego rešenje tinjajućeg sukoba zemlje sa Azerbejdžanom.
Ruski predsednik Vladimir Putin je 2013. pritiskao Jermeniju da odbije Istočno partnerstvo Evropske unije, aranžman sa bivšim sovjetskim republikama koji nudi bolji pristup tržištima i resursima EU. Odnosi su postali još zategnutiji 2018. nakon što je Nikol Pašinjan izabran za premijera Jermenije, a nakon protesta protiv njegovog prethodnika, dugogodišnjeg lidera Serža Sargsjana. Rusija nije bila oduševljena svrgavanjem Sargsjana koji je Rusiju uvek stavljao na prvo mesto. Tokom rata u Nagorno-Karabahu 2020, rusko posredovanje je pomoglo tek toliko da se izbegne najgori scenario za Jermeniju. Iako je ODKB korišćen za gušenje ustanaka u nekim zemljama članicama (nedavno u Kazahstanu), savez nije bio aktiviran tokom sukoba 2020. I bivši i sadašnji jermenski zvaničnici ostaju izuzetno oprezni po pitanju konstruktivnih odnosa Rusije i Turske (i njihovih predsednika), čineći Jermeniju austsajderom. Ali iako Putin nije najbolji saveznik, Jermeni s pravom ističu da su im Rusija i Iran saveznici zbog osporavanja turske podrške Azerbejdžanu. Ove zemlje prosto ne žele širenje turskoj uticaja u regionu srednje Azije.
Rusija jeste važnija kao bezbednosni partner, ali su Jermeniji korisne i dugogodišnje veze sa Iranom. Turističke i energetske veze između dve zemlje su jake. Tokom rata 2020, Iran je navodno dozvolio Rusiji da koristi njegov vazdušni prostor za slanje vojnih zaliha u Jermeniju. Iako su iranske veze sa Azerbejdžanom poboljšane, Teheran je sumnjičav prema spoljnoj politici Turske, posebno ako ona uznemirava veliku azerbejdžansku manjinu u Iranu. Trgovina energentima sa Iranom omogućava Jermeniji da se manje oslanja na Rusiju. Nije ni čudo što je prošlog proleća Pašinjan rekao novinarima: „Sada imamo veoma bliske veze sa Iranom.” Pošto Rusija i Iran imaju visoke uloge na Kavkazu, značaj njihovih veza sa Jermenijom uvek će biti velik. Nasuprot tome, Jermeni smatraju da su SAD i Evropa posvetile premalo pažnje južnom Kavkazu. Jermenski zvaničnici sa kojima sam razgovarao pozdravili su ideju većeg evropskog i američkog učešća u regionu. Ali oni jednostavno ne veruju da će se to dogoditi.
U odsustvu aktivnijeg angažovanja Zapada na južnom Kavkazu, Jermeni su ambivaletni prema ruskoj invaziji na Ukrajinu. S jedne strane, primetili su nalet ruske imperijalističke retorike, što ih kao stanovnike bivše sovjetske republike čini nervoznim. S druge strane, Jermeni strepe da će zapadne sankcije biti toliko efikasne da će umanjiti sposobnost Rusije da garantuje jermensku bezbednost spram Turske i Azerbejdžana. Činjenica da je Turska iskoristila svoje diplomatske veštine dogovarajući trgovinu žitaricama između Ukrajine i Rusije, te ojačala svoje pozicije u centralnoj Aziji, dodatno je zabrinula Jermene. Strepnju izazivaju i planovi evropskih zemalja da uvoze više energenata iz Azerbejdžana.
Ali nije sve tako loše. Suprotno očekivanjima, privreda Jermenije nije pogođena ratom u Ukrajini. Uoči invazije, postojala je zabrinutost zbog mogućeg pada doznaka koje jermenski emigranti šalju iz Rusije. Međutim, taj deficit je nadoknađen ogromnim prilivom IT stručnjaka koji su napustili Rusiju u poslednjih šest meseci. Između 20.000 i 60.000 Rusa doselilo se u Jermeniju od početka rata, tvrde zvaničnici jermenskog ministarstva spoljnih poslova i Centralne banke Jermenije. Neki od ovih pridošlica puštaju korene, unoseći značajan ljudski kapital i svežinu u jermenski IT sektor.
Strateška pozicija Jermena je da zadovolje što više velikih sila. Rusija je izgleda zadovoljna podrškom koju je dobila od Jerevana. Jermenija se jedina protivila suspenziji Rusije iz Saveta Evrope na početku rata, a Pašinjan se sastao sa Putinom u Moskvi nepuna dva meseca nakon početka invazije. Istovremeno, američki zvaničnici su pohvalili saradljivost Jermenije u pogledu ekonomskih sankcija Rusiji. Višedecenijsko iskustvo sa multilateralnim sankcijama Iranu, uz istovremeno održavanje srdačnih veza sa Teheranom, pripremilo je jermenske zvaničnike za aktuelni trenutak. Šta Jermenija dobija sa ovakvom strategijom? Recimo, autonomiju i vreme. Jermenija ima mnogo više autonomije nego Belorusija, na primer; konačno je uspela da se pridruži Istočnom partnerstvu EU 2017, a da ne uznemiri Moskvu. Dok umiruje Moskvu, Jermenija može da oporavi privredu od pandemije kovida-19, njena vojska može da se povrati od rata 2020, a njeno društvo može da prevaziđe zaostavštinu sovjetske ere, dokazujući svoju posvećenost liberalnoj demokratiji.
Postoje solidne šanse da Jermeniji uspe ovaj gambit. MMF je pohvalio strukturne reforme u zemlji poslednjih godina, dok Human Rights Watch pozdravlja „ambiciozni plan“ aktuelne vlade za borbu protiv korupcije i unapređenje vladavine prava. Velika jermenska dijaspora u Australiji, Francuskoj, Rusiji i SAD podrazumeva želju moćnih zemalja da održe dobre veze sa Jerevanom. Sve dok ruske mirovne snage rade svoj posao i dok je sukob u Nagorno-Karabahu zamrznut, Jermenija će biti u boljoj poziciji 2025. nego sada. Amerikanci su možda zbunjeni što najdemokratskija zemlja južnog Kavkaza odbija da osudi Rusiju. Ali to je sudbina mnogih malih zemalja – tražiće prijatelje gde god mogu da ih nađu.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Kremlin.ru)
