Predsednik SAD-a ovih dana stiže u Poljsku. Ne u Nemačku, Francusku ili Britaniju. Postoji velika simbolika u ovom gestu, koji prevazilazi želju Vašingtona da pokaže solidarnost sa državama koje su na prvoj liniji fronta u rusko-ukrajinskom ratu. To je znak pomeranja geopolitičkog težišta Evrope ka istoku. Nekada je gravitacioni centar Evrope bio zapadno od reke Labe. Razlozi su bili realnost Hladnog rata, ekonomska snaga i vojna prevlast zapadne Evrope pojačana fizičkim prisustvom Sjedinjenih Država te zapadni fokus na evropskim integracijama.
To je ostalo tako i u prvoj posthladnoratovskoj fazi kada su države centralne i istočne Evrope žurile da se pridruže evropskoj zajednici. Asimetrija je bila kulturološki naglašena jer je EU predvođena Zapadom širila svoje integracione i progresivne vrednosti širom centralne i istočne Evrope, zanemarujući tradicije, kulture i, što je još važnije, želje tamošnjih naroda. Rezultat je skorašnji sukob kulturno-političkog saveza Višegradskih država (Poljske, Češke, Mađarske, Slovačke) i zapadnih članica koje insistiraju na konceptu postnacionalizma kojim se nedvojbeno prikriva zapadna dominacija.
Poljska se ispostavila kao portparol Višegradskih država. Ima peto po veličini stanovništvo u EU (38 miliona), šestu najveću ekonomiju i dinamičnu pro-natovsku, proameričku spoljnu i odbrambenu politiku. Ovo je u suprotnosti sa upornom i jalovom francuskom vizijom o zajedničkoj evropskoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, i njenom željom za evropskom vojskom. Poljska je sve snažnija u opiranju i protivteži zapadnoj dominaciji u EU. Invazija Rusije na Ukrajinu i snažna podrška Poljske Kijevu u suprotnosti je sa Makronovom ambivalentnošću i Šolcovim vrdanjem.
Promena politike uveliko je potrebna. Na izmaku Hladnog rata, češki pisac Milan Kundera objavio je svoj ključni esej na temu „Tragedija centralne Evrope“ (1983). Govoreći o Mađarskoj, Čehoslovačkoj i Poljskoj kao istočnoj granici Evrope, on ju je nazvao „kidnapovanim Zapadom“ koji je podvrgnut filozofski represivnoj „antizapadnoj“ imperiji. Čak i pre pada Berlinskog zida, Kundera je zažalio što „Evropa više ne doživljava svoje jedinstvo kao kulturno jedinstvo“, kao „carstvo vrhunskih vrednosti“, čime je prekinuta vezu sa principima prosvetiteljstva. Po Kunderi, centralna Evropa je sama branila evropsku ‘istoriju kulture i moderne’, dok je zapadna Evropa izgubila kompas, prepuštajući se tehnologiji, tržištu, medijima i odsustvu vrednosti koje bi mogle da ujedine Evropu. Pisac je žalio zbog sklonosti zapadnoevropske elite da „kulturu i narod vidi kao dva nespojiva pojma“.
Od kada su izašle iz sovjetske okupacije, države centralne i istočne Evrope ostale su sumnjičave prema geostrateškim namerama Rusije, pri čemu su Poljska i Slovačka podigle svoje vojne budžete iznad 2 odsto koliko propisuje NATO. Nasuprot tome, evropski zapad je požurio da ubere mirovne plodove tako što je smanjio troškove odbrane, udvarao se Rusiji, fokusirao se na dublju integraciju i promovisao progresivne politike koje su verovatno pojačale unutrašnje podele te odvratile pažnju od geopolitičke realnosti. Rusko-ukrajinski rat je razotkrio nemoć zapadnoevropskog establišmenta.
Otpornost istočne Evrope prema kontinentalnim silama nije nova. Posle Prvog svetskog rata i Versajskog sporazuma, mnoge evropske države želele su da normalizuju odnose i vrate Nemačku u svoje okrilje. Britanija je predvodila ovaj trend. London je ignorisao pritvornost vajmarske Nemačke oko Versajskog sporazuma i njeno prikriveno naoružavanje. Francuska je, nasuprot tome, zadržala „realističan“ pogled na evropske međuratne odnose. „Ovaj ugovor nije mirovni. To je primirje na 20 godina,“ govorio je bivši komandant savezničkih snaga maršal Foš. Usled izolacionističkog stava SAD-a i britanskog garda prema kontinentalnom savezu, Francuska se okrenula državama koje su imale identičan strah od oživljavanja nemačkog nacionalizma: istočnoj Evropi. Francuska je sklopila vojne saveze sa Poljskom, Čehoslovačkom i Rumunijom početkom 1920-ih u nadi da će obuzdati nemački revizionizam evropskih granica i eventualni povratak Berlina na međunarodnu scenu.
Bajdenova poseta Poljskoj povodom prve godišnjice ruske invazije, uz planirani sastanak sa predsednikom Andžejem Dudom i drugim istočnoevropskim saveznicima, lokalno se posmatra kao priznanje njihovoj iskrenoj podršci Ukrajini. Štaviše, to se tumači i kao korekcija izrazite dominacije zapadnih članica u politici EU. Evropska komisija se osetila dužnom da ublaži svoj pritisak na Varšavu zbog njenog opiranja kulturnim diktatima Brisela, jer je Poljska suviše važna za evropsku bezbednost. Da li gledamo prekretnicu u politici EU? Da li će ukorene zapadne članice sada morati da prihvate ravnopravnije partnerstvo sa istočnom Evropom, umesto da je smatraju zaostalom i nedovoljno obrazovanom? Vreme kada je francuski predsednik poput Žaka Širaka mogao da kaže istočnoevropskim državama da bi im najbolje bilo da ćute, davna je prošlost.
(TheSpectator-ZTP, foto: Marcin Obara/PAP)
