Prošle nedelje su četiri zemlje indo-pacifičke Četvorke (Indija, Japan, Australija i SAD) izvele seriju zajedničkih pomorskih vežbi u Indijskom okeanu.
Operacija „Malabar” je krenula u Bengalskom zalivu, rutinskim manevrima vazduh-more u kojima su učestvovali razarači, fregate i helikopteri. Druga faza je održana u Arabijskom moru, uz učešće velikih brodova poput indijskog nosača aviona INS Vikramaditje i američkog supernosača USS Nimica. Bila je retka prilika videti američke F-18 zajedno sa indijskim MiG-29K, pod komandom E-2 Hawkeye aviona američke mornarice.
I sama Četvorka i Malabar vežbe označavane su kao „azijski NATO“. Ideja da bi se Četvorka mogla pretvoriti u punopravni vojni savez potekla je od zamenika američkog državnog sekretara Stivena Bigana, koji je istakao da je „čak i NATO počeo sa relativno skromnim očekivanjima“ kada je osnovan 1949. Većina ljudi smatra NATO čvrstim vojnim savezom, ali niko ozbiljno ne očekuje da ruski tenkovi pregaze Nemačku i Francusku, ili da Island i Portugal spasavaju istočnoevropske članice alijanse.
U stvari, današnji NATO je prvenstveno organizacija za obuku i standardizaciju naoružanja. Na veb stranici alijanse stoji da je njena osnovna svrha politička („NATO promoviše demokratske vrednosti“), a tek druga vojna („NATO je posvećen mirnom rešavanju sporova“). NATO finansira programe o kontroli naoružanja, trgovini ljudima, rodnoj različitosti, energetskoj bezbednosti i životnoj sredini. Što se tiče vojne misije NATO-a, vežbe poput Malabara mogle bi da obuhvate borbu protiv terorizma, sajber-bezbednost i odbranu od balističkih projektila.
Jedina svrha NATO-a koja se čini besmislenom za budućnost Malabara i Četvorke je frontalno raspoređivanje multinacionalnih trupa. U istočnoj Evropi postoje četiri bataljona, koji od 2017. ukupno broje svega 4.500 vojnika. To je manje od posade jednog američkog supernosača. Samo Indija ima deset puta veći broj vojnika na granici sa Kinom, u Ladahu, gde su sukobi izbili prošlog maja. Bilo bi smešno očekivati da Indiji zatreba bataljon Četvorke kako bi ojačala položaje na kineskoj granici.
Ono što Indiji jeste potrebno je veća saradnja sa SAD-om i njenim saveznicima u manevrima vazduh-more. Pored ovogodišnjih vežbi sa njena tri partnera iz Četvorke, Indija izvodi redovne bilateralne vežbe sa Japanom i Sjedinjenim Državama. Indija takođe održava redovne godišnje vežbe sa Francuskom i pokrenula je pregovore o pomorskoj saradnji sa EU. Indija je od SAD-a kupila špijunske avione Boing P-8I, a od Francuske taktičke avione Dassault Rafale, i mora da ih koordinira sa postojećim ruskim avionima i PVO sistemom. Za sve to je potrebna praksa.
I druge zemlje regiona bi imale koristi od saradnje sa azijskim NATO-om u smislu obuke i standarda, ali ne i oružane odbrane. Vijetnam ni ne pomišlja o vojnom savezu sa SAD, ali učestvuje u mornaričkim vežbama sa Indijom i Japanom. Južna Koreja je u prošlosti imala poteškoća u bezbednosnoj saradnji sa Japanom, ali bi lakše prihvatila učešće u regionalnom grupisanju. Specijalni status Tajvana onemogućava članstvo u većini sporazumnih organizacija, ali to ne sprečava učešće u civilnim programima NATO-a, poput trgovine ljudima i sajber bezbednosti.
Gotovo sve zemlje regiona moraju da se nose sa kineskim taktikama narušavanja pomorskog suvereniteta, koje se često oslanjaju na ribolovne flote. Odlazeći sekretar američke mornarice Kenet Brejtvejt predlagao je aktiviranje američke Prve flote stacionirane u tom području. Ali s obzirom da Trampov plan mornarice od 350 brodova verovatno neće proći kod novoizabranog predsednika Bajdena, male su šanse da se tolika flota formira, čak i ako se nađe zemlja domaćin.
Nasuprot ustaljenom mišljenju, NATO nije naročito velika organizacija. Sedište organizacije zapošljava približno 500 vojnih lica i 1000 pripadnika civilnog osoblja. Ukupno 6.000 civila radi u „različitim agencijama, te strateškim i regionalnim komandama“. Godišnji vojni i civilni budžet NATO-a ukupno iznose manje od 2,2 milijarde dolara. Čak i sa skromnijim sredstvima, azijski NATO bi poslao snažnu poruku Kini, bez upućivanja direktne pretnje. Podizanjem spremnosti pomorskih i vazduhoplovnih snaga regiona, Četvorka bi bila spremnija za sukob sa Kinom, ili bilo kojim drugim protivnikom, ukoliko se ukaže potreba.
Onako kako je trenutno ustrojena Četvorka je beskorisna, kao što je bila i 2007. i 2008. godine, kada su se države članice prvi put okupile. Organizacija nije korisna čak ni na nivou antikineske retorike; na oktobarskom samitu u Tokiju, jedino je američki državni sekretar Majk Pompeo javno prozvao Kinu. U regionu zasigurno ne postoji želja za panazijskim vojnim savezom koji bi se suprotstavio Kini, kao što se NATO nekada suočavao sa Varšavskim paktom Sovjetskog Saveza.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: LSIS)
