Vreme je velikog interesovanja za istoriju nomada. Sve je počelo pre nekih osam godina, kada je Blumsberi objavio studiju o centralnoj Aziji iz pera jednog oksfordskog akademika. Ovo je možda bila marginalna knjiga, ali je širina autorovog znanja i analize bila izuzetna, narativ je bio zadivljujući, korice su bile prelepe i izdavač je polagao velike nade, uprkos mojoj sitničavoj recenziji. Njihov entuzijazam se isplatio. The Silk Roads Pitera Frankopana prodata je u više od dva miliona primeraka. Knjiga je takođe doprinela obnovi interesovanja za centralnu Aziju, koja je uglavnom bila rezervat putopisaca i specijalizovanih istoričara, uključujući velikog Renea Gruseta.
Interesovanje je dodatno podstakla politika, prvo kineska inicijativa Pojas i put, a sada i rat Rusije i Ukrajine. Od 2017. godine, serija knjiga uključuje suvoparnu, ali pronicljivu The Eurasian Steppe Vorvika Bola, The Mongol Storm Nikolasa Mortona i moje vlastitu Nomads. Blumsberi nam sada nudi još jedno lepo upakovano delo, Empires of the Steppes. Autor, Kenet V. Harl, je profesor klasične i vizantijske istorije u Nju Orleansu. Inače stručnjak za rimske novčiće, autor je namerio da predstavi stepske ljude iz njihove perspektive, da pokaže kako su se njihova carstva spojila i kako su pritom promenili svoj svet i oblikovali naš. Priča pokriva oko 4.500 godina, zaključno se smrću Timura (ili Tamerlena), početkom 1400-ih.
Ovo je raskošan teren koji je na ovaj ili onaj način pokriven istorijskim narativima još pre nego što je Edvard Gibon spustio pero na papir. Ono što se promenilo poslednjih godina, a što je Frankopan prepoznao, jeste naše razumevanje ranih stepskih nomada i njihovih carstava, delom zato što je internet učinio ruske, kineske i druge izvore dostupnijim i, što je možda važnije, zbog aktuelnih arheoloških iskopavanja. Nomadi iza sebe ostavljaju malo fizičkih tragova i još manje pisanih dokumenata, ali su istraživanja njihovih posmrtnih humki donela velika otkrića, kao što je pokazala izložba Britanskog muzeja o Skitima (2017). Skiti i njihovi savremenici Sake, Sogdijanci i drugi su polazna tačka za svaki narativ o stepama, budući da je materijal o ranijim stepskim narodima još uvek neubedljiv. Grčki istoričar Herodot nam daje dobar uvod u skitske manire i običaje, uključujući njihovu sklonost alkoholu i onome što je navodno bila marihuana. Ali to su bili snažni ljudi koji su porazili i ubili persijskog cara Kira Velikog, a zatim odvratili njegovog naslednika Darija. Harl se poziva na novije lingvističke studije kako bi dokazao širenje skitskog uticaja.
Glavni likovi stepske istorije ostali su isti kao u delima iz 18. i 19. veka: Atila Hunski, Džingis-kan i Timur. Mongolski vladar Džingis-kan stvorio je najveće carstvo koje je svet video, a održavali su ga i uvećavali njegovi sinovi, među njima i Kublaj kan. Jedan od istaknutih odlomaka knjige ne odnosi se na Kublaja, već na njegovog oca, koji je opsedao Ksanadu, ili Žongdu kako je tačniji naziv, skoro godinu dana. Kada je milionski grad konačno pao, mongolski vođa je naredio da se uništi. Harl ovo naziva Kanovim prvim masovnim civilnim masakrom. Među žrtvama je bilo oko 60.000 devica, koje su navodno skočile u smrt da bi pobegle od varvara. Ono što je slabije objašnjeno je da je takvo ekstremno nasilje bilo pokušaj da se izbegnu slične opsade. Svaki nomadski borac je putovao sa nekoliko konja koji su morali da budu nahranjeni, a zbog dugih opsada teško je bilo pronaći stočnu hranu. Masakri su imali za cilj da zastraše i nateraju druge gradove na predaju.
Ne može se osporiti opseg i dubina Harlovog znanja o stepskoj istoriji, kao ni izvanredni prikazi detalja, poput, na primer, razloga zašto su konji iz doline Fergane (današnji Uzbekistan) bili toliko poželjni. Kinezi su ih zvali „nebeski konji“, a Harl objašnjava da je dolina bila bogata selenom koji je podsticao rast mišićne mase. Autor svakako ide dalje od trilogije o Atili, Džingis-kanu i Timuru kako bi opisao niz drugih stepskih sila koje su se dizale i padale tokom vekova. Buljuk materijala potiče iz uspešne serije internet predavanja koje je Harl osmislio. To daje solidan i mestimično inspirisan udžbenik. Ali čitaocima istorijskih narativa su potrebne ubedljive teme koje bi im držale pažnju na, u ovom slučaju, više od 500 stranica. Potrebno nam je razumevanje motivacije glavnih likova, više opisa uporedo sa pripovedanjem i dublja analiza kako bismo shvatili poentu priče. Svega toga nedostaje. Nadao sam se da ću zavoleti ovu knjigu i radovao se jahanju kroz stepe i vekove, ali uglavnom sam jedva čekao da se putovanje završi.
(Anthony Sattin/The Spectator-ZTP)
