Analiza govora: Poruke Si Đinpina sa virtualne konferencije u Davosu

25. januara, kineski predsednik Si Đinpin održao je govor u onlajn verziji Svetskog ekonomskog foruma u ​​Davosu, naslovljenog „Neka baklja multilateralizma osvetli put čovečanstvu“. Govor je bio važan ne samo zbog otkrivanja Sijevih stavova ili kineskih ambicija, već i zbog boljeg razumevanja utiska koji Kina želi da ostavi na svetskoj sceni.

Iako je veći deo Sijevog govora bio iskren i srdačan, formalnost prilike i neke očigledne nedoslednosti  sugerišu da ga treba pažljivo i kritički analizirati. Kako da ga protumačimo i na koji način bi druge države trebalo da reaguju?

Sve velike sile pokušavaju da prikupe podršku i ublaže kritiku predstavljajući se u pozitivnom svetlu. Kina pod vođstvom Sija nije izuzetak, i on se zaista potrudio da je prikaže kao rastuću, ali dobroćudnu velesilu koja brine o interesima čovečanstva. Si je apelovao na makroekonomsku saradnju radi „snažnog, održivog, uravnoteženog i inkluzivnog rasta svetske ekonomije“. On je ponovio poznati kineski predlog da države „napuste ideološke predrasude i zajednički slede put mirnog suživota, uzajamne koristi i obostrane saradnje“.

Rekavši da „nema dva lista na svetu koja su identična“, naglasio je da je „svaka zemlja jedinstvena“ i „nijedna nije superiornija od druge“. Umesto da se društveni sistemi procenjuju prema nekim univerzalnim vrednostima, „najbolji kriterijumi su da li istorija, kultura i društveni sistem zemlje odgovaraju njenoj specifičnoj situaciji… i da li podstiču političku stabilnost, društveni napredak i bolji život.“

„Razlike same po sebi nisu razlog za uzbunu,“ nastavio je, upozorivši da „ono što zabrinjava jesu oholost, predrasude i mržnja“ kao i pokušaji „da se drugima nametne vlastita istorija, kultura i društveni sistem“. Ovi stavovi potvrđuju dugogodišnju politiku Kine o nemešanju u unutrašnje poslove, te izričito odbacivanje svetskog poretka zasnovanog na univerzalnim liberalnim principima.

Si je takođe istakao podršku zemljama globalnog juga, označivši Kinu kao „jednu od zemalja u razvoju“. Založio se za prevazilaženje „jaza između razvijenih i zemalja u razvoju“ i rekao da se zemlje moraju „udružiti protiv globalnih izazova i zajednički stvoriti bolju budućnost za čovečanstvo“. Pominjući multilateralizam desetak puta (uključujući i naslov govora), Si je rekao da bi svetske nacije trebalo da „ostanu posvećene otvorenosti“, „odbace zastareli mentalitet hladnog rata“, „kažu ne uskogrudim i sebičnim politikama“ i suprotstave se metodama „pretnji i zastrašivanja u cilju nametanja podela, prekida snabdevanja ili sankcija“.

„Pravi pristup“, insistirao je, „jeste očuvanje zajedničkih vrednosti čovečanstva poput mira, razvoja, pravičnosti, pravde, demokratije i slobode, prevazilaženje ideoloških predrasuda i stvaranje mehanizama, principa i politika što otvorenije i obuhvatnije saradnje“. U tom smislu, on želi da „izgradi otvorenu svetsku ekonomiju, zadži multilateralni princip trgovine… i ukloni barijere trgovini, investicijama i tehnološkoj razmeni“.

(foto: AFP)

Svetskoj zdravstvenoj organizaciji treba dati „odrešene ruke“ u izgradnji „globalne zajednice na opštu korist“, dok Svetsku trgovinsku organizaciju treba reformisati. „Politika zasnovana na humanosti i pouzdanosti“ trebalo bi da definiše pravila globalnog digitalnog upravljanja. On je ponovio podršku Pariskom klimatskom sporazumu i konceptu održivog razvoja, te potvrdio spremnost Kine da „sarađuje sa drugim zemljama na izgradnji otvorenog, inkluzivnog, čistog i lepog sveta koji uživa trajni mir, univerzalnu bezbednost i zajednički prosperitet.“

Sijevea uveravanja se moraju posmatrati sa određenom dozom skepse. Njegov predlog da se zemlje uzdrže od pretnji ili zastrašivanja drugih, u suprotnosti je sa ponašanjem Kine na njenoj granici sa Indijom, kažnjavanja Australije zbog predloga o međunarodnoj istrazi koronavirusa ili neprekidnom kampanjom zastrašivanja Tajvana. Njegovi apeli državama da „ostanu posvećene međunarodnom pravu umesto da grade sopstvenu nadmoć“ u neskladu su sa ponašanjem Kine u Južnokineskom moru.

Njegove želje za jačanjem SZO i STO su dobrodošle, ali su prethodni kineski potezi bar delimično zaslužni za njihov urušeni legitimitet (mada i Trampova administracija snosi značajnu krivicu). Njegova retorička posvećenost „otvorenosti“ očigledno se ne odnosi na informacije; nije bilo nagoveštaja da će Kina demontirati „Veliki fajervol“ ili ukloniti sve jaču cenzuru i pretnje stranim novinarima. Niti Kina poštuje suverenitet ili različitost, s obzirom na mešanje u poslove drugih zemalja i suzbijanje ujgurske kulture u Kini.

Ne možemo reći da je govor bio tek puka propagandna, niti da su izneti stavovi u potpunosti neiskreni. Ipak, jasno je da se Si ponašao kao i drugi svetski lideri i nastojao da interese svoje zemlje predstavi u najpozitivnijem svetlu. Iako je sadržaj bio drugačiji, poruka je bila slična tvrdnji bivšeg američkog predsedniku Džordža H. V. Buša da će Amerika iskoristiti svoju ogromnu moć da „oblikuje svet, ne samo u korist SAD-a već i svih drugih država“, ili izjavi bivšeg predsednika Baraka Obame da je „Amerika predvodila svet u izgradnji mirovne arhitekture, zaštiti ljudskih prava, sprečavanju genocida i ograničavanju najopasnijeg oružja“. Kako je istoričar E.H. Kar jednom primetio, „anglo-američki govornici su majstori skrivanja sebičnih nacionalnih interesa pod maskom opšteg dobra“. Ali teško da je ovakva retorika ograničena samo na njih.

Izuzev očiglednih nedoslednosti, postoji dublji razlog za sumnjičavost prema Sijevom govoru. Kao što mnogi analitičari tvrde, teško je (a možda i nemoguće) izvući pouzdane zaključke o namerama drugih država. Poenta nije u obmani ili neiskrenosti nacionalnih lidera, već u proceni autentičnosti njihovih izjava. Čak i kada najviši zvaničnici otvoreno iznose svoje ciljeve, oni podležu naknadnoj reviziji jer se okolnosti menjaju. Novija kineska istorija je najbolji primer: kako se njena snaga povećavala, ambicije su rasle, dok je definicija „osnovnih interesa“ značajno proširena.

Možda Si Đinpin zaista veruje da „igra nulte sume ili apsolutnog pobednika nije vodeće načelo kineskog naroda“, ali je to plemenito osećanje u suprotnosti sa naporima Kine da do sredine ovog veka zauzme vodeću poziciju. U svakom slučaju, konkurencija između dve vodeće sile u značajnoj meri definiše strukturu međunarodnog sistema i neki aspekti tog rivaliteta sigurno će voditi ka apsolutnom dobitku jedne od strana.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: CGTN)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.