Američke sankcije Turskoj: Pompeov potez će oslabiti NATO

Antipatije aktuelnog državnog sekretara SAD-a prema Turskoj vidljive su iz činjenice da on nikada nije službeno posetio Tursku, iako je tokom svog mandata više puta boravio u regionu i posetio Kipar i Grčku, turske regionalne rivale.

Majk Pompeo, koji smatra da je Turska „demokratska koliko i Iran“ i da je više „islamska diktatura“ nego demokratija, gaji otvoreni prezir prema NATO savezniku. Razlog nije samo to što je Turska kupila ruski raketni sistem, već i njena agresivna spoljna politika, naročito nakon neuspelog puča iz 2016. godine, za koji Turska sumnjiči američke obaveštajne službe. Budući da se ova nezavisna spoljna politika ideološki rukovodi neoosmanskim ambicijama Erdoganovog režima, negativna reakcija Zapada bila je očekivana. U skladu sa tim, Majk Pompeo je optužio Tursku za podrivanje NATO-a.

Na nedavno održanoj tele-konferenciji ministara spoljnih poslova NATO-a, Pompeo je grdio Tursku zbog „provokativnih“ aktivnosti u istočnom Mediteranu, Libiji, Siriji i Nagorno-Karabahu, dodajući da je kupovina raketnog sistema S-400 „poklon Rusiji“od NATO saveznice. Pompeo nije pokazao nikakvo razumevanje za aktivnosti Turske kao druge po veličini vojne sile u savezu. Upozorio je da Turska „podriva“ koheziju saveza, odnosno da radi protiv interesa NATO-a iznutra. Pompeo je time pripremio teren za sankcije pre nego što su one i formalno uvedene.

Zanimljivo je da Pompeo nije jedina figura iz američke „duboke države“ koji misli da je Turska postala „odmetnik“. Odbor za spoljne poslove američkog kongresa naveo je u svojoj izjavi od 16. decembra:

„Duboko smo zabrinuti zbog provokativnog ponašanja Turske koje ugrožava naš višedecenijski bilateralni odnos, NATO savez i širi region. Iako i dalje uvažavamo snažne američko-turske odnose, moramo se ozbiljnije pozabaviti aktivnostima Turske. U saradnji sa evropskim i NATO saveznicima i partnerima, SAD moraju upotrebiti raspoloživa sredstva kako bi uticale na Tursku da promeni politički kurs.“

Za sada, američko i evropsko „rešavanje“ turske „destabilizacije“ svodi se na kombinovane sankcije, što je tipična reakcija Zapada prema bilo kojoj zemlji koja odbija da igra po njihovim pravilima. Kao što je navedeno u izjavi, pritužbe ne uključuju samo kupovinu ruskog sistema S-400, već i turske intervencije u Siriji, Libiji, Nagorno-Karabahu i istočnom Mediteranu, podršku Hamasu i ugrožavanje demokratskih institucija kroz koncentraciju moći u kabinetu predsednika Erdogana.

Očigledno je da se razlike između SAD-a i Turske (kao i Turske i EU) ne tiču samo ruskog faktora. Te razlike su institucionalne prirode, u smislu promenjenog karaktera turske države pod Erdoganom i preoblikovanja zapadnih pozicija prema njihovom starom savezniku.

Bilo je očigledno da sama kupovina S-400 nije dovoljna za jasno distanciranje Zapada od Turske, jer i Rusija i Turska imaju svoje sporove. Kao što je Putin nedavno rekao na svojoj godišnjoj konferenciji za štampu, Rusija i Turska se često razilaze po raznim pitanjima. „Često se ne slažemo oko određenih pitanja sa predsednikom Erdoganom. Ponekad imamo i suprotna gledišta. Ali on je čovek koji drži reč. Ako pomisli da je nešto dobro za njegovu zemlju, on ide do kraja,“ naglasio je Putin.

Za Putina, Turska pod Erdoganom nije „odmetnička“ država. Kao izraziti nacionalista, Erdogan sledi interese Turske čak i ako time rizikuje sporove sa NATO saveznicima, ili ako je takvo ponašanje neprihvatljivo za sve ostale. Putinovo razumevanje za Erdogana i održavanje stabilnih odnosa sa Turskom, uprkos povremenim razlikama, ukazuje na perspektivu snažnih bilateralnih odnosa u budućnosti.

U tom smislu, svrha sankcija SAD-a i EU je sprečavanje preteranog turskog približavanja Rusiji (pa čak i Kini). Krajnji ishod bio bi trajni izlazak Turske iz NATO-a i dovođenje saveza u akutnu krizu, pogoršavajući njegovu trenutno slabiju poziciju. U savezu uveliko postoje unutrašnje napetosti. Nedavno objavljeni zvanični izveštaj NATO-a navodi:

„NATO prolazi kroz unutrašnje tenzije. Poslednjih godina saveznici su se umešali u sporove koji određuju njihove dugoročne strateške pozicije. Neki Evropljani smatraju da se Sjedinjene Države okreću sebi, ili da će njihova inicijativa na Indo-Pacifiku smanjiti prisustvo u Evropi. Neki Amerikanci, pak, brinu da će Evropljani uskratiti sredstva za zajedničku odbranu, ili čak krenuti putem autonomije koja će pocepati Alijansu. U nekim državama NATO-a postoje društvene podele koje predstavničku demokratiju dovode u pitanje. Iako bi se za Savez moglo reći da je dominantan u vojnoj snazi, daleko od toga da je imun na unutrašnje političke turbulencije.“

Turska, dakle, nije jedina zemlja koja podriva NATO. Postoje višeslojne tenzije unutar alijanse, kao i unutar samog Zapada. Sankcije uvedene Turskoj odražavaju i unutrašnju krizu koju je izveštaj NATO-a jasno istakao. Sankcije su daleko od optimalne „adaptacije“ na promenljivi svetski poredak, već naprotiv, način da se otuđe države članice.

(Salman Rafi Sheikh/NewEasternOutlook-ZTP, foto: Reuters)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.