Američka radikalna desnica je opasna ali slabo organizovana

Kako najbolje da razumemo propali puč? Kada su hiljade desničara upale u Kapitol 6. januara, bila je to najveća pretnja redovnoj smeni vlasti otkako su Sjedinjene Države postale multirasna demokratija 1960-ih.

Sudeći po zacrtanim ciljevima najradikalnijih aktivista, 6. januar je bio razočaranje. Iako su demonstranti brzo nadvladali nespremnu policiju Kapitola i manja pojačanja iz Vašingtonske gradske policije, te opljačkali veći deo zgrade, nisu uspeli da ubiju ili uhvate potpredsednika niti ikoga od poslanika; takođe nisu uspeli da odbrane Kapitol od dodatnih snaga bezbednosti niti da spreče Kongres da rano ujutro 7. januara ozvaniči rezultate izbora.

Koliko je god da pobuna na Kapitolu bila šokantna, ona je pokazala manjkavosti krajnje desnice pri organizaciji ustanka i dizanju na oružje. Ukoliko američka desnica postane disciplinovanija i ako se ne reše politički preduslovi koji su omogućili napad, unutar pokreta bi se mogli pojaviti sposobniji aktivisti, spremni da u novom pokušaju stvari dovedu do kraja.

6. januara je proklamovani cilj krajnje desnice bio preokretanje ishoda samih izbora. Međutim primenjena taktika se svodila na nasilje niskog intenziteta. Iako je u masi bilo nekoliko ozbiljno naoružanih pojedinaca, a policija pronašla pregršt ručnog oružja i Molotovljevih koktela, većina pobunjenika se borila pesnicama, šipkama, hemijskim sprejevima i bacanjem predmeta.

Većina demonstranata nije bila spremna na direktan sukob sa snagama reda i pratila je vođstvo agresivnijih saboraca koji su protiv policije koristili pesnice, ručno oružje i iritanse. Takva sredstva su česta pojava na uličnim protestima, čak i među pokretima koji su hvaljeni zbog svog nenasilnog karaktera. Bilo u Poljskoj 1980., Srbiji 2000., Egiptu 2011. ili aktuelnoj situaciji u Belorusiji, čak i mahom nenasilni pokreti koriste barikade i kamenice, tuku se s policajcima ili upadaju u državne zgrade.

Tokom ukrajinskih protesta 2013-14., pad Janukovičeve vlade su potpomogli radikalni desničari naoružani Molotovljevim koktelima, pa čak i vatrenim oružjem. Iako je policija pronašla slično oružje među američkim desničarima, nijedno nije upotrebljeno protiv policije. Iako je svega 11 zaplenjenih Molotova šokiralo američku publiku, u protestima blizu grčkog parlamenta bude bačeno na desetine vatrenih bombi.

Nivo nasilja takođe je bio nizak u odnosu na vatrenu moć dostupnu američkim militantima. Za razliku od njihovih sličnomišljenika u Evropi, gde se oružje mora ukrasti ili nabaviti na crnoj berzi, američki desničari mogu legalno da kupe razne vrste naoružanja i municije. Ipak, većina napadača na Kapitol nije donela vatreno oružje, a oni koji jesu, odbili su da učestvuju u oružanim sukobima, čak i nakon što je policija ubila jednog od demonstranta. Kako je izjavio jedan od Proud Boysa, većina pobunjenika nije bila voljna da „ide do kraja“.

Pristup paravojnoj opremi ne garantuje snagu borbene formacije. Mnogi radikalni desničari, usled manjka taktičkog iskustva, nemaju neophodne veštine za ozbiljan sukob sa državom. Ova nespremnost je bila očigledna pri napadu na Kapitol. Iako su neki demonstranti bili obučeni u kompletnu taktičku opremu, ostali su otkrivenih lica, pa su ih nadzorne kamere i policija lako identifikovali.

Neke grupe, poput Proud Boysa, značajno su popravile svoju taktiku. Komunicirali su putem radio veze i ovaj put se odrekli svojih upadljivih crno-žutih uniformi. Zavetnici, još jedna istaknuta paravojna grupa, doneli su zaštitnu opremu, radio komunikacije i kretali se kao borbena jedinica.

Iako su Ponosni momci dali militantni karakter desničarskim protestima, to ih nije osposobilo da direktno pariraju državi. Parapolicijske grupe, iako dobro naoružane, često ne uspevaju da probiju legalnu zonu „oružanog protesta“, što dovodi do operativnih katastrofa poput pokušaja otmice guvernera Mičigena. Naoružane neonacističke grupe poput Atomvaffen divizije i Baze, uprkos želji za otvorenim rasnim sukobom, prepune su ubačenih agenata koji sabotiraju organizovane napade.

Iako u senci debakla na Kapitolu, bezbednosne službe u velikoj meri uspevaju da suzbiju dobro organizovane krajnje desničarskih grupe. Stoga nije čudno da najteži oblici ekstremno desnog nasilja u SAD-u ostaju masovna ubistva koja izvršavaju vešto prikriveni usamljeni pojedinci.

Kako su onda otvoreni planovi za napad na Kapitol, uz podršku nekoliko najmoćnijih političara u zemlji, dočekani tako nespremno? Lokalni zvaničnici i policija Kapitola nisu očekivali juriš na Kongres. Aktuelne pripreme za inauguraciju Bajdena, uz hiljade pripadnika Nacionalne garde, saveznu policiju i jake bezbednosne mere, nisu održive, a pokretanje novog domaćeg rata protiv terorizma bilo bi vrlo rizično.

Krajnja desnica se ne može svesti na krivični problem ili pitanje nacionalne bezbednosti. Kao i svi pokreti, ona je prevashodno politički izazov. Činjenica da je mogla da nanese takav šok političkom sistemu 6. januara, uprkos slaboj organizaciji i oružanoj sili, samo naglašava težinu tog izazova.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: Reuters)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.