Ambasada SAD u Iraku je čudovište kojem je istekao rok

Krajem septembra, državni sekretar SAD-a Majk Pompeo zapretio je zatvaranjem američke ambasade u Bagdadu. Bila je to reakcija na aktuelne napade na zgradu i očiglednu nesposobnost iračke vlade da nešto učini povodom toga.

Teško je prosuditi da li postoje drugi načini da Sjedinjene Države zaštite ambasadu ili bi Pompeova pretnja trebalo da postigne neki drugi diplomatski cilj. Svejedno bi ambasadu trebalo zatvoriti, kakvi god da su Pompeovi motivi, jer za to postoje dobri razlozi.

Ukoliko je američka ambasada u Bagdadu uopšte u svesti američkih građana, oni verovatno zamišljaju zgradu, ali ona je mnogo više od toga. U kompleksu, koji je tek neznatno manji od Diznilenda, nalazi se dvadeset poslovnih zgrada, šest stambenih blokova i razni sadržaji za zaposlene, kojih je u jednom trenutku bilo 16.000. Račun za završetak kompleksa iznosio je 750 miliona dolara. To je fizička manifestacija američke razmetljivosti u Iraku. Ali, za razliku od Diznilenda, tamo se nijedan san nije ostvario.

Sledeća administracija trebalo bi da zatvori kompleks i preda ga Iračanima. Čitav prostor bi bio odličan dodatak Bagdadskom univerzitetu.

Rashodovanje trenutne ambasade u Bagdadu ne znači da bi Sjedinjene Države trebalo potpuno da napuste grad. Administracija je imala ideju o premeštanju američkog ambasadora u Erbil, glavni grad kurdske regije, ali to neće proći; bilo bi sasvim neuverljivo da američki ambasador nastavi da se zalaže za ujedinjeni Irak ako obitava u glavnom gradu kurdske oblasti.

Umesto toga, Vašington bi trebalo da kupi zgradu u Bagdadu koja je odgovara stvarnoj misiji, ulozi i uticaju SAD-a u Iraku. Ako postojeći kompleks svedoči o aroganciji tokom proteklih 20 godina, novi dom ambasade simbolizovao bi američku poniznost nakon bespotrebne invazije i okupacije. (Šteta što je staru ambasadu, koju je Žozep Luis Sert dizajnirao 1950-ih, iračka vlada zaplenila i pretvorila u Ministarstvo spoljnih poslova. Bila je primereno skromna i graditeljski dragulj sredine veka.)

Ambasada SAD-a u Bagdadu (foto: Middle East Online)

Istina je da Sjedinjenim Državama u Iraku nije ostalo mnogo posla. Iračke političke i ekonomske reforme bile su deo nedavnog strateškog dijaloga između dve zemlje, ali teško je ove ciljeve shvatiti ozbiljno. Prošlo je preko 17 godina od invazije na Irak, i nije realno očekivati neki veći uspeh SAD-a u odnosu na dosadašnji učinak. Iračani će morati grade svoj put ako žele pristojnu politiku i ekonomski razvoj.

Postoji, međutim, važnija misija koju bi SAD trebalo da sprovodi u Iraku – bezbednost, posebno držanje ekstremista na odstojanju i očuvanje iračkog suvereniteta. Ovi ciljevi su povezani i zahtevaju dodatnu američku pažnju. Iako je Mosul oslobođen u julu 2017., a lider Islamske države Abu Bakr al-Bagdadi ubijen u Siriji oktobra 2019., nedavno se desio napad Islamske države na policiju u Kirkuku, a grupa je aktivna u oblastima Dijala i Salahudin. Više puta ponovljene izjave predsednika Trampa o porazu Islamske države jednostavno nisu tačne.

Iračke snage bezbednosti danas su u boljem stanju, ali još uvek imaju rat pred sobom. Ne samo da SAD imaju odgovornost prema Iračanima, nego niko neće želeti da se vrati nakon što američke snage odu. Mnogima to deluje kao recept za beskrajnu okupaciju, ali realnost na terenu je da Sjedinjene Države imaju svega 3.000 vojnika. Amerika nije mogla efikasno da okupira zemlju ni sa 50 puta većom vojskom, na vrhuncu moći predsednika Buša.

Daleko izazovniji aspekat bezbednosne misije je osposobljavanje iračke vojske i drugih snaga bezbednosti da zaštite irački suverenitet. Trenutno u Iraku deluju turske oružane snage, iranska Revolucionarna garda preko raznih milicija, Kurdistanska radnička partija, kao i američke snage. Iračani nisu u stanju da potisnu bilo koju od strana, pri čemu je problem Irana svakako najveći. Očekivano je da Iranci vrše uticaj na iračku politiku, ali posledica toga može biti vazalizacija Iraka.

U sprovođenju svoje agende, Iranci najviše koriste paravojne jedinice povezane sa Gardom. One su učestvovale, paralelno sa iračkim snagama i Amerikancima, u najvećim bitkama protiv Islamske države, ali nisu integrisane u irački lanac komande i nisu položile oružje. Umesto toga, grupe poput Kataib Hezbolaha i Badr organizacije, i još desetak drugih, ostaju instrumenti iranske moći. Oni su odgovorni za napade na američku ambasadu, nametanje ekonomskih interesa Irana i zastrašivanje iračke vlade.

Irački premijer Mustafa al-Kadimi (foto: AP)

Iračani će ostati inferiorni prema Iranu sve dok iračke snage bezbednosti ne budu spremne i sposobne da nametnu svoj autoritet. Iračani sada imaju premijera, Mustafu al-Kadimija, koji je izgleda voljan da suzbije iranske igrače. U junu je naredio hapšenje desetak članova Kataib Hezbolaha zbog planiranja napada oko Bagdada. Milicija je odgovorila kidnapovanjem članova porodica oficira koji su učestvovali u prepadu, te prolaskom oklopnih vozila kroz Zelenu zonu. Pripadnici milicije su ubrzo pušteni.

Krajem jula, jedan od Kadimijevih savetnika, Hišam al-Hašimi, ubijen je u akciji iranskih agenata u Iraku. Očigledno je da pokušaj obuzdavanja milicija nije uspeo. Bezbednosna situacija se višestruko pogoršala, a rutinsko ciljanje američkih snaga ostao je značajan izazov za američke oficire. Otuda Trampova odluka o konsolidaciji američkog prisustva u Iraku i povlačenju trupa.

Tramp očigledno želi da izađe iz Iraka i generalno sa Bliskog istoka, ali trebalo bi da ostavi američke trupe na trenutnom broju. Iako povlačenjem vojske ispunjava obećanje dato pred izbore 2016. godine, to će biti kontraproduktivno. Prepuštanje Iračana opasnostima Islamske države i volji Iranaca samo će produžiti iračku slabost i nestabilnost, donoseći Teheranu stratešku pobedu.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: Reuters)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.