Hidrogen je kontroverzna tema još od tragedije Hindenburga, cepelina koji je izgoreo 1937. Promoteri kažu da je ovaj gas čudo koje će umesto ugljeničnih goriva napajati automobile i domaćinstva. Nadaju se da će hidrogenska ekonomija potpuno izmeniti energetsku mapu sveta. Skeptici ističu da je nekoliko velikih investicija u hidrogen od 1970-ih neslavno završilo jer su se ispoljile manjkavosti ovog gasa. Međutim, realnost je negde između. Hidrogenske tehnologije mogle bi da eliminišu možda desetinu današnjih gasova staklene bašte do 2050. To je malo, ali s obzirom na obim energetske tranzicije, značajno i potencijalno unosno.
Hidrogen nije primarni izvor energije poput nafte ili uglja. Može se opisati kao nosilac energije, nalik električnoj struji, i kao sredstvo za skladištenje, poput baterije. Dakle, mora se proizvesti. Izvori energije sa niskim sadržajem ugljenika, kao što su obnovljivi izvori i nuklearna energija, mogu se koristiti za razbijanje molekula vode (H2O) na kiseonik i vodonik. Ovo je neefikasno i skupo, ali troškovi su sve niži. Vodonik se takođe može proizvesti pomoću prljavih fosilnih goriva, ali to podrazumeva veliko zagađenje, osim ako se ne koriste tehnologije za hvatanje i odstranjivanje ugljenika. Hidrogen je zapaljiv i kabast u poređenju sa drugim gorivima. Takođe, neumoljivi zakoni termodinamike kažu da pretvaranje primarne energije u vodonik, a zatim vodonika u naponsku snagu dovodi do rasipanja.
Sve ovo objašnjava krivudav istorijat hidrogena. Naftni šokovi 1970-ih podstakli su istraživanja hidrogenskih tehnologija, ali nisu daleko dogurali. Tokom 1980-ih, Sovjetski Savez je proizveo putnički avion na hidrogenski pogon, ali je prvi let trajao samo 21 minut. Aktuelne klimatske promene pokrenule su još jedan talas entuzijazma. Više od 350 velikih projekata je u toku, a ukupna ulaganja mogla bi dostići 500 milijardi dolara do 2030. Morgan Stanley, bankarski gigant, smatra da će godišnja prodaja hidrogena vredeti 600 milijardi dolara do 2050. To je veliki skok sa trenutnih 150 milijardi dolara, i to uglavnom vezano za industrijske procese poput proizvodnje đubriva. Indija je najavila aukcije za hidrogen, dok Čile raspisuje tendere za njegovu proizvodnju na javnim posedima. Desetak zemalja, uključujući Britaniju, Francusku, Nemačku, Japan i Južnu Koreju, već ima nacionalne programe za hidrogen.
Usred opšteg uzbuđenja, valja razjasniti šta hidrogen može, a šta ne može da reši. Japanske i južnokorejske firme najavljuju automobile sa hidrogenskim pogonom, ali su automobili na baterije i dalje dvostruko energetski efikasniji. Neke evropske zemlje planiraju da sprovedu hidrogen u domaćinstva, međutim toplotne pumpe su efikasnije, a cevi nedovoljno bezbedne za rukovanje gasom. Neke velike energetske kompanije i petrodržave žele da koriste prirodni gas za proizvodnju hidrogena bez procedure odvajanja ugljenika, ali to ne sprečava zagađenje. Umesto toga, hidrogen može imati primenu na specifičnim tržištima, uključujući hemijske procese i visoke temperature koje je teško postići električnom energijom. Fabrike čelika, koje izbacuju otprilike 8% gobalnog CO2, koriste ugalj i visoke peći koje snaga vetra ne može da zameni, ali vodonik može, koristeći proces poznat kao direktna redukcija. Hybrit, švedski konzorcijum, u avgustu je trgovao prvim ekološkim čelikom na svetu, napravljenim na ovaj način.
Još jedno tržište je komercijalni transport, posebno za putovanja van dosega baterija. Hidrogenski pogon u kamionima je efikasniji od baterijskog jer omogućava brže punjenje goriva, više prostora za teret i veći domet. Jedna od kompanija koje računaju na ovu tehnologiju je američki Cummins. Goriva dobijena iz vodonika takođe mogu biti korisna u avijaciji i brodarstvu. Alstom, francuska firma, koristi hidrogenski pogon za pokretanje lokomotiva po evropskim prugama. Najzad, vodonik se može koristiti kao materijal za skladištenje i transport energije u čvrstom stanju. Mreže obnovljivih izvora padaju kada vetar utihne ili nema sunca. Ali ako se obnovljiva energija pretvori u vodonik, može se dugo jeftino čuvati i pretvarati u struju po potrebi. Jedna elektrana u Juti (SAD) planira da skladišti gas u pećinama kako bi snabdevala Kaliforniju. Sunčana i vetrovita mesta kojima fale poveznice, mogu izvoziti zelenu energiju u obliku vodonika. Australija, Čile i Maroko se tako nadaju da će „prevoziti sunce“ u svet.
(TheEconomist-ZTP)
