Alister Krouli je bio veća ‘zverka’ nego što se mislilo?

Nikada nisam imao mnogo vremena za Alistera Kroulija. Magic(k) je besmislica; mistična društva koja je osnivao bila su samo izgovor da uzima što više droge i ima seks koliko god može. I bio je u najboljem slučaju drugorazredni pisac. Kada je romanopisac Artur Kolder-Maršal rekao da je prešao put „od velike zveri do velike dosade“, mislio sam da je to pošteno sumiranje. Kroulijevi sledbenici su bili neki od najmutnijih ljudi u zapadnom svetu, ili i sami prevaranti i trgovci ili najlakovernije budale.

Uvek se postavljalo pitanje njegovog identiteta. Alister Krouli nije tako kršten; promenio je ime jer je smatrao da će mu to povećati šanse da postane poznat. Dakle, iako Krouli i dan-danas privlači pažnju, i to ne samo lakovernih, imao sam samo blagu početnu radoznalost prema knjizi The City of the Beast: The London of Aleister Crowley. Nisam siguran da su moja očekivanja ikada bila toliko odvojena od realnosti. Listajući nasumično, pronašao sam ovo, ispod naslova Cafe Royal, Regent Street: ‘Jednom prilikom Krouli je navodno ugostio žurku ne štedeći novac, ustao da bi otišao do toaleta, i pobegao niz ulicu Regent u taksiju, ne plativši račun.’

Ostavimo po strani to što je, dok sam čitao dalje, postalo jasno da je ovo prilično arhetipska Kroulijevska priča, koja potvrđuje barem jednu od sumnji koje sam imao u vezi sa čovekom – naravno da bi on to uradio – ali pogledajte reč ‘navodno’. Krouli je mrtav već sedam i po decenija, dakle neće tužiti. Ali Fil Bejker je studiozan pisac, i ako ne može da nađe dokaze o incidentu, neće se pretvarati da ih ima. U svakom slučaju, Krouli nam je pružio dovoljno materijala da bi se glavnina Bejkerovog teksta zasnivala na proverenim podacima (zajedno sa korisnim i odmerenim komentarima). A evo šta je Krouli uspeo da smisli: „Najsvetiji, najslavniji, najsvetliji i najsjajniji Bafomet, X stepena, Rex Summus Sanctissimus 33 stepena, Veliki majstor Sjedinjenih Američkih Država, Veliki majstor Irske, Ajona,” i možete samo nagađati kako je iko mogao da poveruje da ove samoproglašene titule išta znače, čak i ako je sam Krouli u njih verovao.

Na kraju, mislim da nije ni bitno. U to vreme je bilo puno ovakvih stvari unaokolo. V.B. Jejts (koji je mrzeo Kroulija) takođe je bio umešan; bućkuriš polupečenih, pseudoreligijskih slika i lošeg latinskog preko kojeg je Krouli pronalazio seksualne partnere i finansirao svoju zavisnost od droga (uglavnom kokaina i heroina). Ni fina trpeza nije mogla da bude jeftina, ali u njegovu odbranu, imao je sposobnost da izvuče novac od svojih brojnih partnera, osim kada je (navodno) bežao iz restorana.

Njegov London je uglavnom zahvatao zapadni deo Pikadilija i Sohoa. Bilo je izleta u Fulam i Hempsted, ali ovo je bio njegov omiljeni teren. Bio je gurman i posebno je voleo egzotičnu hranu poput kineskih jela ili karija, ali jednako je bio zadovoljan ostrigama i jastozima (a ko ne bi?) Ovi detalji ga humanizuju, kroteći imidž famozne Zveri. Posebno me je dirnulo to što je često večerao u Chez Victor-u, kao i ja; u stvari, tamo sam se udvarao svojoj budućoj supruzi. Ako postoji jedna stvar u starom Londonu za kojom vredi žaliti, to je dobar restoran koji možete da priuštite.

Dakle, ovde imamo portret Londona između ranog 20. veka i 1940-ih, sa preskakanjem perioda koje je Krouli proveo u inostranstvu (u SAD-u tokom Prvog svetskog rata, i na Siciliji, 1920-ih). Veliki deo tog sveta je nestao, ali još uvek ima tragova; a u nekim slučajevima (Francuska kuća i Pas i patka u Sohou) mesta su manje-više nepromenjena. Sve je fino i krasno dok ne dođemo do stranice 109 i njegovog susreta sa Leom Hirsig („Alostrael“). Poštedeću vas detalja o tome šta je radio, ili je tvrdio da je radio sa njom. Dovoljno je reći da Bejker daje ovaj komentar: „Pokušaj seksa sa kozom deluje maltene bezazleno“ u poređenju sa tim činom. „Čini se da to nije alegorija ni čista fantazija,“ dodaje autor, tumačeći Kroulijevu ispovest.

Da li prelazimo iz sveta fantazije markiza de Sada u stvarnost? Da li se ta odvratna stvar zaista desila? Bejker kaže da verovatno jeste, i verujem njegovoj proceni. I upravo u tome je prava vrednost knjige, u pretvaranju komičnog u nešto mračnije i čudnije.

(Nicholas Lezard/TheSpectator-ZTP, foto: Thierry Ehrmann)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.