Aksel Špringer u SAD-u: Kontroverzna istorija nemačke medijske imperije

Kada je nemačka medijska kuća Aksel Špringer u jesen 2021. kupila vašingtonski sajt Politico za oko milijardu dolara, svet medija je bio zatečen plaćenom sumom. Ona je pet puta veća od godišnjih prihoda američkog preduzeća. Potonje pisanje Njujork Tajmsa kritikovalo je radnu etiku Aksel Špringera i navode o retrogradnom pristupu rodnim pitanjima. Međutim, izostala je kritika duge i dobro dokumentovane prakse Aksel Špringera u mešanju novinarstva i desnih politika.

Politico, novinska kompanija osnovana 2007, sa ciljem da pokriva američke i međunarodne političke teme, dosledno je neutralna u svojim političkim stavovima. Nasuprot tome, Aksel Špringer je oduvek bila besramno konzervativna medijska imperija. Od svojih početaka u posleratnoj Nemačkoj, Aksel Špringer se nije uzdržavao od otvorenog (iako mahom improvizovanog) desnog populizma, čak i kada je to zahtevalo izvrdavanje novinarskih kodeksa. Sveprisutni nemački tabloid Bild i portal Bild.de redovno trpe sankcije nemačkog Saveta za štampu, najviše zbog kršenja novinarske etike koja se tiče zaštite privatnosti.

Matijas Dopfner, izvršni direktor i suvlasnik Aksel Špringera, inicirao je kupovinu novinskog sajta (Business) Insider 2015. godine, što je ubrzalo ulazak kompanije u međunarodne digitalne medije. Ali Dopfner vidi Politico kao ozbiljnog takmaca velikim američkim medijima. Iako je Insajderov promet ogroman, njegovo oslanjanje na klikbejt stavlja ga u drugu novinarsku ligu, u smislu uticaja i reputacije. (Iako je većina digitalnih medija napustila obavezne statističke kvote za svoje novinare, Insajder ih je zadržao.)

Dopfner je rekao da će kadrovski pojačati Politico za više od 10 odsto, publikovati na više jezika i podići svoj uticaj pokrivanjem više tema. Ali s obzirom na istoriju Aksel Špringera, postoje ozbiljne strepnje oko kompatibilnosti njegove novinarske kulture sa američkom publikacijom. Osnovne orijentacije Aksel Špringera uvek su bile eksplicitne: „pro-SAD, pro-NATO, pro-Izrael, za štednju, za kapital, protiv Rusije, protiv Kine,“ kako je Gardijan 2020. opisao uređivačku politiku Bilda. Aksel Špringer je iza sebe ostavio dubok trag osvetoljubivog žutog novinarstva, tj. načina izveštavanja koje više liči na mešavinu National Enquirer-a i Fox News-a nego na ozbiljne tekstove Politico-a. Danas, Nemci kažu da znatno manje veruju Bildu nego drugim nemačkim medijima.

Sam Aksel Špringer, osnivač imperije, nije krio da je koristio Bild i dnevni list Die Welt za mešanje u nemačku i evropsku politiku, često na načine koji su direktno doprinosili bogatstvu medijske kuće. Rođen 1912. u porodici poznatog hamburškog izdavača, Špringer je 1952. pokrenuo Bild Zeitung po uzoru na britansku tabloidnu štampu. Dnevni list je bio vrlo prepoznatljiv, kao i danas, po svojim ogromnim naslovima i mešavini provokativnih desničarskih kolumni, meke pornografije i senzacionalističkih članaka. Tiraž je naglo porastao, uz svesrdnu pomoć CIA-e i britanske okupacione vojske. Iz toga se razvila izdavačka kuća Aksel Špringer. Do 1960-ih, preuzela je na desetine regionalnih dnevnih listova, ulickanih nedeljnika i velikih nacionalnih publikacija poput Die Welt-a, i od tada dominira nemačkom medijasferom.

Naširoko poznat kao nemački Rupert Murdok, Špringer se potrudio da njegova politika bude jasno izražena u njegovim izdanjima. To je naročito izraženo u Bildu, njegovom „psu na lancu“, kako ga sam opisuje. Komunizam je bio Špringerov neprijatelj broj 1. „Sovjetski komunizam je posmatrao kao delioca Nemačke,“ kaže sociolog Detlef Klausen, „koji je morao biti poražen. Zato je centar svoje izdavačke kuće preselio u Zapadni Berlin.” Visoka zgrada Aksel Špringera, podignuta prkosno uz Berlinski zid, postala je jedan od najpoznatijih spomenika Hladnog rata u Berlinu.

Konrad Adenauer i Aksel Špringer, 1957. (foto: Axel Springer AG)

Politički uticaj Aksel Špringera tokom Hladnog rata demonstriran je u veoma širokim potezima; nemačke Socijaldemokrate, sindikalisti i mirovni aktivisti stavljani u isti koš sa sovjetskim komunizmom. Ovakav tretman je stvorio stigmu oko nemačkih progresivaca, što ih je koštalo simpatija i glasova radničke klase. Decenijama je etiketa „crveni” trovala javnu debatu o važnim pitanjima, od socijalne politike do abortusa. Tokom 1960-ih, oštre osude na stranicama izdanja Aksel Špringera upućene levičarskom studentskom pokretu i njegovom lideru Rudiju Dučkeu inspirisale su zapadnonemačkog muškarca da pokuša atentat na Dučkea 1968. godine, što se završilo teškim ranjavanjem i posledičnom smrću.

Špringer je duboko verovao u ujedinjenu Evropu i Nemačku čvrsto usidrenu u zapadnom taboru, uz osudu bilo kakve diplomatije sa SSSR-om ili Istočnom Nemačkom, osim ako je nije lično preduzimao. I zaista, održavao je diplomatske veze po svom nahođenju, sastajući se sa sovjetskim, evropskim, izraelskim i američkim liderima. Špringer je imao bliske kontakte sa kadrovima gornjeg ešalona Demohrišćana, uključujući njihove kancelare, od Konrada Adenauera do Helmuta Kola. „Nijedan Nemac pre ni posle Hitlera nije akumulirao toliku moć, izuzimajući Bizmarka i dvojicu kajzera,“ primetio je osnivač Špigla, Rudolf Augštajn.

Špringerova opsesija skandalima i jezivim fotografijama žrtava katastrofa, saobraćajnih nesreća ili drugih tragedija izazvala je oštre kritike. Nemački Savet za štampu ga je kaznio preko 200 puta od 1986, više nego ijedan drugi nemački medij. Ali kršenje novinarske etike očigledno nije sputalo Aksel Špringer, budući da takva medijska praksa nije prekinuta. (Samo u 2021, Bildova izdanja su ukorena 26 puta.) Način na koji je skandalozna štampa uništila živote mnogih, dirljivo je prikazan u romanu Hajnriha Bela, te potonjoj filmskoj adaptaciji, Izgubljena čast Katarine Blum.

Iako su tiraži Bilda danas bleda senka nekadašnjeg uticaja (1,2 miliona prodatih primeraka, u odnosu na ranijih 4,5 miliona), Aksel Špringer pod upravom Dopfnera nastavlja da plasira političke agende i osvete sa istim žarom kao i decenijama unazad. „Dopfner to poriče,“ kaže Ana From, medijski stručnjak iz Tagescajtunga, „ali Bild pokreće jednu negativnu kampanju za drugom, bilo da je reč o minimalnoj plati, obaveznoj vakcinaciji, kandidatima Zelene stranke ili drugim temama.” From podseća da se tokom 2007. Aksel Špringer žestoko borio protiv minimalne zarade, jer je njegova privatna kurirska služba PIN AG zapošljavala na hiljade radnika za polovinu predložene sume. „Gomila članaka protiv minimalnog dohotka nije imala nikakve veze sa novinarstvom,“ ističe sagovornica.

From je takođe istakla kulturne razlike između američkih redakcija i njihovih nemačkih kolega. Upravo je Njujork Tajms, a ne nemački mediji, otkrio nedolično ponašanje glavnog urednika Bilda Julijana Rajhelta na radnom mestu, samo nekoliko dana pre kupovine Politico-a. Tajms je dobio interne dokumente Aksel Špringera u kojima se otkriva da je Rajhelt imao aferu sa 25-godišnjom radnicom, a zatim je postavio na visoko mesto u redakciji bez potrebnih kvalifikacija. „Tako to uvek ide u Bildu,“ rekla je insajderka kompanijskim istražiteljima. „Oni koji spavaju sa šefom dobiju bolji posao.“ Druge radnice su takođe prijavile nedolično ponašanje Rajhelta, nakon čega je otpušten iz kompanije.

Krajem 1970-ih, zapadnonemački istraživački novinar Ginter Valraf razotkrio je Bildove loše prakse. Valraf je otkrio upotrebu lažnih i izmenjenih citata, kao i otvorene laži kojima su pothranjivane senzacionalističke priče, na štetu ugleda i privatnosti aktera. Godinama kasnije, kuća Aksel Špringer je svom snagom progonila Valrafa, uspevši čak da blokira objavljivanje delova njegovih knjiga i dokumentarnog filma o Bildu. Valraf je potom osnovao organizaciju za pomoć žrtvama ovog medija. Gotovo pola veka nakon Valrafove knjige, dva nemačka medijska analitičara objavila su naknadno istraživanje u kojem se zaključuje da se interna praksa u Bildu veoma malo promenila.

(ForeignPolicy-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.