40 godina od ubistva: Džon Lenon protiv čudovišta duboke države

„Zapamtite, establišment, to je samo drugo ime za zlo. Čudovište nije briga da li će pobiti sve studente ili će doći do revolucije. Ne razmišlja logično, van je kontrole.“ – John Lennon (1969)

Prošlo je 40 godina od ubistva Džona Lenona, muzičkog genija i ikone pop kulture. Lenon je bio antiratni aktivista i primer dokle je duboka država spremna da ide u progonu onih koji se usude da ospore njen autoritet. Mnogo pre nego što su Džulijan Asanž, Edvard Snouden i Čelsi Mening kažnjeni zbog otkrivanja državnih zločina i zloupotreba Agencije za nacionalnu bezbednost, Lenon je bio taj koji je upozoravao na ratno huškanje vlasti, dok su praćeni njegovi telefonski pozivi i prikupljani podaci o njegovim aktivnostima i kontaktima.

Jedno vreme Lenon je bio neprijatelj broj jedan u očima američke vlade. Godinama nakon njegovog ubistva otkriće se da je FBI prikupio 281 stranicu podataka o njemu, uključujući tekstove pesama. J. Edgar Huver, tadašnji šef FBI-a, naređivao je birou da špijunira muzičara. Postoje i razna pisana naređenja kojima su vladini agenti instruisani da Lenonu nameste hapšenje zbog droge.

Američka administracija je bila opsednuta Lenonom, jer je umetnik rano shvatio da rok muzika može da služi političkim ciljevima i prenese radikalnu poruku. Lenon je video da njegova muzika može da mobiliše javnost i podstakne političke promene. Verovao je u moć naroda kada je govorio: „Problem sa vlašću je to što ona ne predstavlja narod. Ona ga kontroliše.“

U decembru 1971. godine, na koncertu u En Arboru, Mičigen, Lenon je izašao na scenu i otpevao „John Sinclair“, pesmu o čoveku osuđenom na 10 godina zatvora zbog posedovanja dve cigarete marihuane. Par dana nakon Lenonovog gesta, Vrhovni sud Mičigena naredio je puštanje Sinklera. Ono što Lenon tada nije znao je da su ga vladini službenici strogo pratili. Baš na koncertu u En Arboru agenti FBI-a su bili u publici i beležili sve, od posećenosti (15.000) do umetničke vrednosti njegove nove pesme.

Kada je u martu 1971. godine izašao singl „Power to the People“, politički stavovi Lenona bili su sasvim jasni. Preselivši se iste godine u Njujork, muzičar je hteo da učestvuje u političkom aktivizmu protiv američke vlade, „čudovišta“ koje je finansiralo rat u Vijetnamu. Ulje na vatru dolilo je izdavanje albuma Somewhere in New York City, koji je sadržao radikalnu antivladinu poruku u gotovo svakoj pesmi, sa naslovnicom na kojoj su predsednik Ričard Nikson i kineski lider Mao Cedung prikazani kako zajedno plešu goli.

Zvanični rat američke države protiv Lenona počeo je 1972. godine, nakon glasina da je Lenon planirao američku koncertnu turneju koja bi kombinovala rok muziku sa antiratnim aktivizmom i registracijom birača. Nikson je, plašeći se Lenonovog uticaja na oko 11 miliona novih glasača, izdao nalog o deportaciji bivšeg Bitlsa. FBI inače ima dugu istoriju progona i uznemiravanja aktivista, političara i umetnika. Među njima se posebno ističu folk prevač Pit Siger, Pablo Pikaso, Čarli Čaplin, komičar Leni Brus i pesnik Alen Ginsberg.

Među onima koje je FBI najviše nadzirao bio je Martin Luter King kao „najopasniji i najefikasniji crnački lider u zemlji“. Sa elektronskim bubicama u njegovom stanu i kancelariji, King je bio pod stalnim nadzorom FBI-a. Agenti su mu slali ucenjivačka pisma u kojima mu je savetovano da ili izvrši samoubistvo ili će detalji njegovog privatnog života izaći u javnost. FBI je nastavio da goni Kinga sve dok ga metak nije pogodio u glavu 1968. godine.

Lenon nije bio izložen takvim ucenama, ali jeste bio predmet četvorogodišnje kampanje nadzora i uznemiravanja, sa ciljem da ga „neutrališu“ i deportuju. Dopisi i izveštaji o nadzoru nad antiratnim aktivistom razmenjivani su između između Huvera, Niksona, raznih senatora, FBI-a i američke imigracione kancelarije.

Niksonov progon Lenona bio je neumoljiv i zasnovan na pogrešnom shvatanju da su muzičar i njegovi drugovi planirali da miniraju Republikansku nacionalnu konvenciju iz 1972. godine. Međutim, sva ta paranoja je bila deplasirana. Levičarski aktivisti koji su bili „na merama” i koji su prizivali rušenje Niksonove administracije okupljali su se u Lenonovom njujorškom stanu. Ali kada su otkrili da planiraju masovnu pobunu, Lenon se usprotivio. U intervjuu iz 1980., poručio je:

„Nećemo da uvlačimo decu u nasilje kako biste mogli da srušite – šta? I zamenite to sa čim? Sve je bilo zasnovano na iluziji da nasiljem možete da srušite ono što jeste, i umesto toga dobijete komunizam ili nekog desničarskog ili levičarskog ludaka. Svi su oni ludaci.“

Uprkos činjenici da Lenon nije bio deo „ludačke“ zavere, vlada je istrajala u svojim naporima da ga deportuje. Jednako rešen da se odupre, Lenon se ukopao i uzvratio. Svaki put kada mu je naređeno da napusti zemlju, njegovi advokati su odlagali postupak podnošenjem žalbe. Konačno, 1976. godine, Lenon je dobio bitku za ostanak u zemlji kada je mu je odobrena zelena karta.

Lenonovo povlačenje iz aktivizma nije trajalo dugo. Do 1980. godine, pojavio se sa novim albumom i planirao da se ponovo politički aktivira. U svom poslednjem intervjuu od 8. decembra 1980., Lenon je promišljao: „Cela mapa se promenila i idemo u nepoznatu budućnost, ali još uvek smo tu, a dok ima života, ima i nade.“ Duboka država, na žalost, ima načina da izađe na kraj sa problematičnim pojedincima.

8. decembra 1980., Mark Dejvid Čepmen je čekao u senci dok se Lenon vraćao u svoju njujoršku stambenu zgradu. Kad je Lenon izašao iz automobila da pozdravi okupljene obožavatelje, Čepmen je povikao: „Gospodine Lenon!” Kada se Lenon okrenuo, Čepmen je stajao u dvoručnom borbenom stavu i ispraznio pištolj kalibra 38mm, pogodivši muzičara sa četiri dum-dum metka u leđa i levu ruku. Teturajući se napred, dok mu je krv liptala iz usta i grudi, Lenon se srušio na zemlju. Proglašen je mrtvim čim je dovezen u bolnicu. Napokon je bio „neutralisan“.

Oni koji su ga uklonili, naivno su poverovali da metak može da uništi ideju i pokret. Lenonovo nasleđe živi u njegovim rečima, muzici i porivu da govori istinu o vlasti. Kao što je Joko Ono 2014. godine napisala u pismu odboru za uslovnu slobodu, uoči donošenja odluke od puštanju Marka Čepmena na slobodu: „Čovek skromnog porekla, svojim rečima i muzikom je doneo svetlost i nadu celom svetu. Trudio se da bude na strani dobra, i bio je. Davao je ohrabrenje, inspiraciju i snove ljudima bez obzira na njihovu rasu, veroispovest i pol.“

Najzad, vredi se prisetiti Lenonovih reči iz intervjua datog 1968. godine: „Mislim da čitavim našim društvom upravljaju ludaci radi ludačkih ciljeva… Ako neko može da stavi na papir ono što radi naša vlada, američka vlada, Rusi, Kinezi… ono što oni pokušavaju da urade, bilo bi mi drago da saznam šta zapravo misle. Mislim da su svi ludi. Ali mogu me proglasiti ludim zbog ovoga što iznosim.“

(SignOfTheTimes-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.