Tri decenije liberalne dogme: Uspon i pad meke moći

Pre skoro tri decenije, američki politikolog i bivši zvaničnik Klintonove administracije Džozef Naj izneo je svoju tezu o mekoj moći na stranicama Foreign Policy-a. Ovaj koncept je potom zapalio čitav svet i praktično definisao posthladnoratovsku epohu. Iako su SAD delovale slabije nego krajem Drugog svetskog rata, Naj je tvrdio da je zemlja zadržala jedinstvenu polugu moći. Osim što su koristili vojnu moć „da bi naterali druge da učine ono što inače ne bi“, objasnio je Naj, SAD su mogle da računaju na svoju meku moć kako bi učvrstile vodeću poziciju u svetu.

Tvrdu moć je lako izmeriti, jer možemo prosto pobrojati nečije projektile, tenkove ili trupe. Ali šta je bio sadržaj američke meke moći? Naj je to podelio u tri kategorije: kulturnu, ideološku i institucionalnu. U ovim oblastima svet je želeo da nalikuje Americi, i ta atrakcija je pomagala SAD-u da oblikuje svet. „Ako država može da prikaže svoju moć kao legitimnu u očima drugih, njeni interesi će nailaziti na manji otpor.“ Odnosno, „ako su njena kultura i ideologija privlačne, drugi će ih spremnije slediti.“ Za Naja, meka moć SAD-a počivala je na liberalno-demokratskoj politici, tržišnoj ekonomiji i temeljnim vrednostima poput ljudskih prava, dakle na liberalizmu.

U potonjih 25 godina, svetski poslovi su se odvijali u okvirima navedene vrednosne postavke. Nakon pobede SAD-a u Hladnom ratu, američki liberalizam je postao izuzetno privlačan širom sveta. Svi su hteli da glasaju, svi su želeli farmerke i svi su želeli slobodu govora – do te mere da je politički teoretičar Frensis Fukujama smislio frazu „kraj istorije“, sažimajući trenutak u kojem je čitav svet težio zapadnim vrednostima.

U periodu između 1980-ih i 2010-ih, broj liberalnih demokratija (kako ih definiše Fridom Haus) porastao je sa oko 100 na blizu 150. Broj kapitalističkih ekonomija sa slobodnim tržištem, na osnovu rangiranja Wall Street Journal-a i Heritidž fondacije, porastao je sa 40 na blizu 100. Nikada u istoriji nije toliko zemalja odustalo od starih političkih i ekonomskih aranžmana u korist jednog novog sistema. Naj je to nazivao mekom moći, ali suštinski se radilo o velikoj konverziji. U sferi međunarodnih odnosa, baš kao što je Naj predlagao, SAD su inicirale uspostavljanje i proširenje međunarodnih institucija poput Svetske trgovinske organizacije, Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Takođe su prošireni postojeći savezi kako bi se bivši konkurenti stavili pod istu kapu.

Sličan proces je pokrenut u Evropi, gde je Evropska unija primenila doktrinu SAD-a. Tokom čitave jedne generacije, mnoge zemlje su se dobrovoljno odricale delova svog suvereniteta prihvatajući zajednička pravila zasnovana na istim liberalnim vrednostima. Briselska inicijativa se savršeno uklapala sa Najevom vizijom; sve aktuelne i potencijalne zemlje članice želele su da se približe zapadnoevropskom jezgru. U jednom trenutku izgledalo je kao da svi žele ono što Zapadna Evropa želi; čak i Turska, velika muslimanska zemlja sa veoma različitom kulturom i vrednostima, i Ukrajina, koja je rizikovala rat sa Rusijom u pokušaju da se približi uniji.

Donedavno je zaista izgledalo kao da će 21. vek pripasti SAD-u, Zapadu i njihovom globalnom carstvu meke moći. Ali stvari su krenule drugačijim kursom. Prvo, proizvod nije bio po meri kupaca. Od demokratija „trećeg talasa“ 1970-ih i 1980-ih, preko istočnoevropskih država koje su požurile u EU i NATO, do zemalja koje su prebrodile Arapsko proleće, liberalna demokratija se slabo primila. Štaviše, u mnogim slučajevima su akteri promena doživeli katastrofu.

Jedna od teorija kaže da je neoliberalna ekonomska revolucija, kao ključni deo epohe meke moći, oslabila države umesto da ih ojača. Ideja da je tržište sveobuhvatni mehanizam za generisanje rasta, efikasne uprave i socijalnog blagostanja bila je iluzorna od samog starta. Nemački sociolog Volfgang Štrek razradio je ovu tezu na letošnjoj konferenciji u Tajvanu. Globalizacija meke moći, upozorio je, jednostavno „nadmašuje kapacitete pojedinih društava i međunarodnih organizacija za izgradnju efikasnih ekonomskih i političkih institucija“. Zauzvrat, „povećanje duga, rastuća nejednakost i nestabilan rast“ dovode do „opšte političko-ekonomske krize“. Ta kriza je donela pobunu na domaćem terenu meke moći. Štrek to naziva „vraćanjem kontrole“, navodeći kao primere uspon Donalda Trampa, Viktora Orbana ili italijanske Lige i Pokreta pet zvezdica.

Gert Vilders, Mateo Salvini, Marin Le Pen, maj 2019. (foto: Luca Bruno/AP)

Do sada su takve pobune rezultirale antiliberalnom većinom u Austriji, Češkoj, Mađarskoj, Italiji, Poljskoj i SAD-u, i to samo među razvijenim zemljama. Toliko je žalosno stanje liberalizma da se teško održava čak i tamo gde bi se to najpre očekivalo. Drugo, Sjedinjene Države, a samim tim i Evropa, postale su toliko ubeđene u ispravnost svoje meke moći da su prevršile meru prevodeći ostatak sveta u svoje sisteme. Kao što kaže Entoni Lejk, savetnik za nacionalnu bezbednost bivšeg predsednika Bila Klintona, prosperitet Amerike se oslanjao na „promovisanje demokratije u inostranstvu“. Politika proširenja trebalo je da nasledi hladnoratovsku doktrinu zauzdavanja SSSR-a. Ta ideja je postala još ekstremnija kada je predsednik Džordž V. Buš proglasio Sjedinjene Države „moralnom nacijom“, i rekao da je „moralna istina jednaka u svakoj kulturi, u svakom vremenu i na svakom mestu“. Bila je to meka moć na steroidima.

U svojoj novoj knjizi Da li je Zapad poražen?, Kišore Mabubani, singapurski akademik i bivši diplomata, sve to naziva zapadnjačkom gordošću. Zaista, gordost je možda jedina ispravna reč za ono što se dogodilo. Pouzdanje u snagu i legitimitet meke moći bilo je toliko veliko da je u njeno ime upotrebljena ogromna tvrda moć. Irački rat bio je najistaknutiji, a intervencija u Libiji, uz evropsku podršku, najskoriji primer. U oba slučaja, SAD i Evropa su napravile više štete nego koristi. Takođe, gordost je stvorila iluziju da je meka moć dovoljna sama po sebi. Naj to nikada nije tvrdio. Na terenu, meka moć jeste i uvek će biti produžetak tvrde moći. Zamislite da su SAD postale siromašne, opustošene i slabe poput novih demokratija širom sveta, ali da su zadržale svoje liberalne vrednosti i institucije. Retko koja zemlja bi želela tako da izgleda. Ideja o samodovoljnosti meke moći verovatno je podstakla zabludu da će Irak automatski postati liberalna demokratija čim padne Sadam Husein.

Evropski projekat je takođe građen na pogrešnom razumevanju meke moći. U suštini, Evropa se decenijama šlepala na američkom projektu; SAD su joj garantovale bezbednost, dok se njeno ekonomsko blagostanje oslanjalo na globalni ekonomski poredak predvođen SAD-om. Budući da Amerika sada izmiče oba stuba i sve više potencira tvrdu moć, Evropa se suočava sa ozbiljnim rizicima. Četvrti problem je to što je meka moć vrlo krhka i lako se preokreće. Par decenija unazad, meka moć je zajedno sa internetom i društvenim mrežama zaista delovala nezaustavljivo. Stajala je iza brojnih obojenih revolucija koje su rušile vlade i komadale države. Zapad je navijao kada su Fejsbuk i Gugl širili vatru revolucije na kairskom trgu Tahrir i kijevskom Majdanu, ali nije bio tako srećan kada je Rusija iskoristila ista oruđa za podrivanje politike na Zapadu.

Kada je Zapad bio siguran u svoju meku moć, mantra o otvorenom društvu bila je sveprisutna. Ali sada su pozivi na cenzuru delova interneta uobičajena pojava u medijima i zakonodavnim telima. Internet giganti su pod ogromnim političkim i društvenim pritiskom da cenzurišu svoje sadržaje. I mnogi, uključujući Fejsbuk, Jutjub i Apple, to zaista i čine. Tako je pala sloboda govora kao jedan od temelja zapadne meke moći. Sada je tvrda moć svuda, a SAD prednjače u njenoj primeni: baražna paljba po Severnoj Koreji, carinske tarife protiv svih, gušenje STO-a i kažnjavanje stranih kompanija zbog poslovanja sa trećom stranom. Evropa je, pak, u ozbiljnoj panici. Dok su neki, poput Angele Merkel, zauzimali čvrst stav prema Trampu, drugi, uključujući francuskog predsednika Makrona, težili su pomirljivim odnosima.

I, naravno, tu je Rusija. Umešno koristeći svoju ograničenu, ali i dalje pozamašnu tvrdu moć, Rusija je ostvarila najveći teritorijalni dobitak od kraja Drugog svetskog rata – aneksiju Krima. Takođe, odlučne akcije Moskve u Siriji promenile su tok građanskog rata u njenu korist. Nema sumnje, dakle, da je doba meke moći ustupilo mesto epohi tvrde moći, a to je opasno. Vekovima je politika tvrde moći izazivala neizmernu ljudsku patnju. Samo u 20. veku, tvrda moć je pokrenula dva svetska rata i dugi Hladni rat koji je mogao da uništi čovečanstvo. Ovog puta je moguće težiti nečemu boljem, i tu Kina ulazi u priču. U Najevom originalnom članku o mekoj moći, Kina se gotovo i ne pominje, osim u kontekstu SSSR-a ili kao zemlja koja nema nikakvu sposobnost, tvrdu ili meku, da izazove zapadnu dominaciju.

Trideset godina kasnije, Najeva omaška deluje čudno. U epohi meke moći, Kina je bila jedina velika zemlja koja se odupirala ovom trendu. Integrisala se u posleratni međunarodni poredak stvarajući kulturne i ekonomske veze sa praktično svim zemljama sveta. Sada je najveća trgovačka nacija u istoriji. Ali je uporno odbijala da postane klijent zapadne meke moći. Izvela je sopstveni prelaz iz planske u tržišnu ekonomiju, ali nije dozvolila da se tržište uzdigne iznad države. Odbacila je zapadne definicije demokratije, slobode i ljudskih prava, a zadržala i ojačala svoj jednopartijski politički sistem. U kontekstu meke moći, Kina nije želela ono što Zapad želi, bilo kulturno, ideološki ili institucionalno.

Pre skoro dve decenije, veliki kineski strateg Ženg Biđan skovao je izraz „miran uspon“ kako bi definisao kineske aspiracije. Od tada je pojam mirnog uspona razmatran sa velikim zazorom. Neki kritičari ukazuju na tenzije u Južnokineskom moru kako bi dokazali da kineske namere nisu miroljubive. Pojedini teoretičari upozoravaju da bi, bez obzira na dobre namere, Kina i SAD mogle upasti u Tukididovu zamku – rastuća sila uliva strah aktuelnoj sili, što rezultira ratom.

(ForeignPolicy-ZTP, foto: AFP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.