Squid Game: Stvarna dužnička kriza inspirisala južnokorejsku hit seriju

Squid Game je sve samo ne tipično dopadljiva korejska televizijska drama. Kao svojevrsni komentar na životne prilike u Južnoj Koreji, serija predstavlja neobičnu priču o nasilju, izdaji i očajanju. Sve se ovo odvija tokom jezivih igara u kojima se igrači doslovno bore do smrti. Uprkos brutalnom sadržaju, serija je osvojila svetsku publiku, postavši najgledaniji šou na Netfliksu u najmanje 90 zemalja.

Priča vodi gledaoce kroz devet napetih epizoda u kojima grupa zaduženih i unesrećenih likova učestvuje u igrama preživljavanja, po uzoru na poznate južnokorejske dečije igre. Gubitnici umiru u nemilosrdnom procesu eliminacije, dok će pobedniku pripasti 46,5 milijardi južnokorejskih vona (oko 40 miliona dolara).

Početne epizode ​​prikazuju okolnosti koje su navele glavne likove da sve stave na kocku. Publika vidi niz veoma različitih životnih priča, ali svaka je obeležena dugovima i bedom. Muškarcu koji je otpušten sa posla, a zatim zadužen zbog neuspešnih poslovnih poduhvata i kockanja, pridružuje se propali finansijski menadžer; stariji muškarac koji umire od raka ulazi u igru zajedno sa severnokorejskim prebegom; pakistanski migrant i gangster, zajedno sa stotinama drugih, jednako nesretnih pojedinaca koji su propali u južnokorejskom kapitalizmu, stavljaju sve na kocku.

Squid Game se nadovezuje na novije južnokorejske produkcije, naročito na film Parazit koji je dobio Oskara 2020, pružajući oštru kritiku društveno-ekonomske nejednakosti koja pritiska mnoge građane Južne Koreje. Preciznije, serija govori o pogoršanju dužničke krize koja pogađa radničku i srednju klasu. Privatni dugovi Južnokorejaca porasli poslednjih godina na preko 100% BDP-a, što je najviše u Aziji. Najbogatijih 20% ima 166 puta veći imetak od 20% najsiromašnijih, pri čemu se ova razlika povećala za polovinu od 2017.

Primetan je porast dugova u odnosu na prihode, uz nedavno povećanje kamatnih stopa. Ovo je onemogućilo mnoge građane da se nose sa neplaniranim izdacima, poput iznenadnog gubitka posla ili bolesti u porodici. Džini indeks, koji meri distribuciju nacionalnog bogatstva, stavlja Južnu Koreju otprilike u rang sa Britanijom i u nešto bolju poziciju od SAD-a. Međutim, rastuća nezaposlenost mladih, skuplje nekretnine i globalna pandemija poništili su skromno smanjenje nejednakosti koje je poslednjih godina postigla progresivna vlada Mun Đae-ina.

Ne zadužuju se samo porodice zbog plaćanja troškova stanovanja i visokog obrazovanja. U avgustu je južnokorejska vlada najavila povoljnije kredite za mlađe ljude. Milenijalci i oni u svojim 30-im imaju najveće dugove u odnosu na prihode. Ali pokušaji da se obuzda zaduživanje doveli su do toga da se neki građani okrenu zelenašima. Retko ko će se zaista naći u rukama gangstera koji prete da će im uzeti organe zarad namirenja duga, kao što je prikazano u seriji, ali teret dugovanja je ogroman društveni problem, nažalost i vodeći uzrok samoubistava.

Uvođenjem likova koji predstavljaju manjinske grupe naglašavaju se posledice društveno-ekonomske nejednakosti i po ovu populaciju. Eksploatacija migrantskog radnika od strane poslodavca u fabrici ilustruje prepreke u vertikalnoj mobilnosti za radnike iz južne i jugoistočne Azije. Severnokorejski begunci su prikazani kao pojedinci koji se moraju boriti na više frontova kako bi postigli i finansijsku stabilnost i društvenu uključenost. Serija se ruga hrišćanstvu u više navrata izražavajući promenu mnjenja prema brzom razvoju južnokorejskog društva 1970-ih i 1980-ih i njegove povezanosti sa porastom crkvenog uticaja.

Navodno je protestantska radna etika bila kamen temeljac južnokorejskog ekonomskog „čuda“; naime, tri decenije ambicioznog ekonomskog planiranja pretvorile su J. Koreju u zemlju visokih prihoda. Tokom ovog perioda, privredni uspeh je doživljavan kao blagoslov i svuda su podizane ogromne crkve. Međutim, korupcija je bila rasprostranjena među političarima i čejbolima (porodičnim firmama) koji su pozirali kao crkvene starešine, pritom otuđujući sredstva i gradeći svoja privatna carstva. Nije čudo što je razočaranje u pripadnike političke elite i crkve navelo mnoge građane da ospore hrišćansku naklonost siromašnima i potlačenima.

Ovo, razume se, nije samo priča o Južnoj Koreji. Likovi Squid Game-a, njihove nevolje i njihova humanost rezoniraju sa iskustvima društava širom sveta. Ekonomije slične Južnoj Koreji imaju iste probleme, pogoršane tekućom pandemijom. Squid Game podseća pobednike svake etape takmičenja, kao i globalnu publiku, da oni koji uspeju to često čine na račun onih koji su propali zbog slabosti, diskriminacije, loše procene ili prosto manjka sreće.

(TheConversation-ZTP, foto: Netflix)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.