Squid Game je sve samo ne tipično dopadljiva korejska televizijska drama. Kao svojevrsni komentar na životne prilike u Južnoj Koreji, serija predstavlja neobičnu priču o nasilju, izdaji i očajanju. Sve se ovo odvija tokom jezivih igara u kojima se igrači doslovno bore do smrti. Uprkos brutalnom sadržaju, serija je osvojila svetsku publiku, postavši najgledaniji šou na Netfliksu u najmanje 90 zemalja.
Priča vodi gledaoce kroz devet napetih epizoda u kojima grupa zaduženih i unesrećenih likova učestvuje u igrama preživljavanja, po uzoru na poznate južnokorejske dečije igre. Gubitnici umiru u nemilosrdnom procesu eliminacije, dok će pobedniku pripasti 46,5 milijardi južnokorejskih vona (oko 40 miliona dolara).
Početne epizode prikazuju okolnosti koje su navele glavne likove da sve stave na kocku. Publika vidi niz veoma različitih životnih priča, ali svaka je obeležena dugovima i bedom. Muškarcu koji je otpušten sa posla, a zatim zadužen zbog neuspešnih poslovnih poduhvata i kockanja, pridružuje se propali finansijski menadžer; stariji muškarac koji umire od raka ulazi u igru zajedno sa severnokorejskim prebegom; pakistanski migrant i gangster, zajedno sa stotinama drugih, jednako nesretnih pojedinaca koji su propali u južnokorejskom kapitalizmu, stavljaju sve na kocku.
Squid Game se nadovezuje na novije južnokorejske produkcije, naročito na film Parazit koji je dobio Oskara 2020, pružajući oštru kritiku društveno-ekonomske nejednakosti koja pritiska mnoge građane Južne Koreje. Preciznije, serija govori o pogoršanju dužničke krize koja pogađa radničku i srednju klasu. Privatni dugovi Južnokorejaca porasli poslednjih godina na preko 100% BDP-a, što je najviše u Aziji. Najbogatijih 20% ima 166 puta veći imetak od 20% najsiromašnijih, pri čemu se ova razlika povećala za polovinu od 2017.
Primetan je porast dugova u odnosu na prihode, uz nedavno povećanje kamatnih stopa. Ovo je onemogućilo mnoge građane da se nose sa neplaniranim izdacima, poput iznenadnog gubitka posla ili bolesti u porodici. Džini indeks, koji meri distribuciju nacionalnog bogatstva, stavlja Južnu Koreju otprilike u rang sa Britanijom i u nešto bolju poziciju od SAD-a. Međutim, rastuća nezaposlenost mladih, skuplje nekretnine i globalna pandemija poništili su skromno smanjenje nejednakosti koje je poslednjih godina postigla progresivna vlada Mun Đae-ina.
Ne zadužuju se samo porodice zbog plaćanja troškova stanovanja i visokog obrazovanja. U avgustu je južnokorejska vlada najavila povoljnije kredite za mlađe ljude. Milenijalci i oni u svojim 30-im imaju najveće dugove u odnosu na prihode. Ali pokušaji da se obuzda zaduživanje doveli su do toga da se neki građani okrenu zelenašima. Retko ko će se zaista naći u rukama gangstera koji prete da će im uzeti organe zarad namirenja duga, kao što je prikazano u seriji, ali teret dugovanja je ogroman društveni problem, nažalost i vodeći uzrok samoubistava.
Uvođenjem likova koji predstavljaju manjinske grupe naglašavaju se posledice društveno-ekonomske nejednakosti i po ovu populaciju. Eksploatacija migrantskog radnika od strane poslodavca u fabrici ilustruje prepreke u vertikalnoj mobilnosti za radnike iz južne i jugoistočne Azije. Severnokorejski begunci su prikazani kao pojedinci koji se moraju boriti na više frontova kako bi postigli i finansijsku stabilnost i društvenu uključenost. Serija se ruga hrišćanstvu u više navrata izražavajući promenu mnjenja prema brzom razvoju južnokorejskog društva 1970-ih i 1980-ih i njegove povezanosti sa porastom crkvenog uticaja.
Navodno je protestantska radna etika bila kamen temeljac južnokorejskog ekonomskog „čuda“; naime, tri decenije ambicioznog ekonomskog planiranja pretvorile su J. Koreju u zemlju visokih prihoda. Tokom ovog perioda, privredni uspeh je doživljavan kao blagoslov i svuda su podizane ogromne crkve. Međutim, korupcija je bila rasprostranjena među političarima i čejbolima (porodičnim firmama) koji su pozirali kao crkvene starešine, pritom otuđujući sredstva i gradeći svoja privatna carstva. Nije čudo što je razočaranje u pripadnike političke elite i crkve navelo mnoge građane da ospore hrišćansku naklonost siromašnima i potlačenima.
Ovo, razume se, nije samo priča o Južnoj Koreji. Likovi Squid Game-a, njihove nevolje i njihova humanost rezoniraju sa iskustvima društava širom sveta. Ekonomije slične Južnoj Koreji imaju iste probleme, pogoršane tekućom pandemijom. Squid Game podseća pobednike svake etape takmičenja, kao i globalnu publiku, da oni koji uspeju to često čine na račun onih koji su propali zbog slabosti, diskriminacije, loše procene ili prosto manjka sreće.
(TheConversation-ZTP, foto: Netflix)
