Korporativna kultura je često poput magle – nesumnjivo postoji, ali izmiče definiciji. Povremeno se ipak razjasni kako stvari stoje. Uzmimo sledeće brojke iz eksterne istrage koju je naručio Rio Tinto, globalni rudarski gigant, o njegovoj radnoj kulturi. Skoro polovina zaposlenih u kompaniji prijavila je da je doživela maltretiranje u poslednjih pet godina. Gotovo trećina radnica pretrpela je seksualno uznemiravanje; 21 žena prijavila je napad ili pokušaj seksualnog napada. Dva od pet australijskih Aboridžina i stanovnika Tores moreuza zaposlenih u kompaniji bili su izloženi rasizmu.
Predmetni izveštaj je neobično otvoren pokušaj suočavanja sa toksičnom kulturom. Pored statističkih podataka, sadrži intervjue i svedočenja iz fokus grupa. Dokument je objavljen na sajtu Rio Tinta početkom ovog meseca, zajedno sa izvinjenjem Jakoba Stausholma, šefa kompanije. Izveštaj je posledica specifičnih okolnosti. Reputacija Rio Tinta ozbiljno je narušena tokom 2020, kada je firma uništila klisuru Jukan, rudarsko nalazište u zapadnoj Australiji čije su drevne pećine bile svetinja za starosedeoce. To je bivšeg direktora koštalo posla i podstaklo pokušaje da se promeni način vođenja firme.
Radna kultura Rio Tinta može se pripisati, barem delimično, specifičnostima rudarske industrije. Njena radna snaga je 80% muškog pola, a najteži incidenti su se događali na udaljenim lokacijama gde zaposleni doleću na nekoliko dana, ili puno radno vreme provode u kompanijskom smeštaju. Mačizam i izolacija svakako su nepovoljni faktori. Ali bilo bi pogrešno tumačiti izveštaj kao simboličan gest zajednice alfa mužjaka i bagerista. Izloženi podaci, kao i samo postojanje izveštaja, sadrže u sebi mnogo dublje poruke.
Prvo, pokazuje se kako korporativna kultura može da se uruši. Iako su najgore zloupotrebe zabeležene u udaljenim filijalama firme, one su svakako bile prisutne i u njenoj centrali. Najveći broj slučajeva seksualnog uznemiravanja desio se u sektoru za rudu gvožđa, ali već sledeća je bila grupa za strategiju, održivost i razvoj Rio Tinta. Očigledno je da zaposleni sumnjaju u interne procedure prijavljivanja i da postoji strah od ličnog istupanja. „Onog trenutka kada pokrenete pitanje o ponašanju nadređenog menadžera, gotovi ste,“ rekao je jedan od zaposlenih. „Ne želim da ljuljam čamac tako snažno da ispadnem iz njega,“ dodao je njegov kolega.
Sagovornici su optužili firmu da nagrađuje nasilnike i da gura najefikasnije šefove ka vrhu korporativne lestvice, bez obzira na njihovo ophođenje. Kompanija je nakon toga najavila specijalizovanu službu koja će odgovarati na pritužbe i pružati podršku uzbunjivačima. U svakom slučaju, izveštaj postavlja pitanja sa kojima se suočavaju rukovodioci u svim organizacijama: kako postupati sa sposobnim grubijanima i kako ohrabriti radnike da prijave ako nešto krene naopako.
Izveštaj bi takođe mogao da bude vesnik daljeg pretresanja korporativne kulture. Iako će svaki menadžer tvrditi da su ljudi najveća vrednost organizacije, javnosti je dostupno vrlo malo informacija o tome kako se zaposleni zaista tretiraju. Jedan od razloga je maglovitost samog pojma poslovne kulture; drugi je to što investitorima prosto nije stalo. Ali takva praksa se sada menja. Manjak radne snage je skrenuo pažnju na sposobnost firmi da zadrže radnike. Istraživanje Donalda Sula sa MIT-a otkriva da je toksična kultura deset puta važnija od plate u predviđanju kretanja radne snage.
Pokreti poput #MeToo i Black Lives Matter stavili su pitanja rodne i rasne jednakosti na korporativni dnevni red. Navodi o nedoličnom seksualnom ponašanju narušile su reputaciju kompanija Axel Springer, medijskog giganta, i Activision Blizzard, izdavača video igara kojeg je nedavno kupio Microsoft. Krajem prošle godine, investitori softverskog giganta usvojili su predlog akcionara kojim se zahteva detaljno istraživanje slučajeva seksualnog uznemiravanja. Geri Gensler, predsednik američke Komisije za hartije od vrednosti, apeluje na izmene zakona u ovoj oblasti.
(TheEconomist-ZTP, foto: Adrian McNeece)
