Otomanski reset 2: Turska stvara svoju verziju NATO-a?

Pored pandemije koronavirusa, izgleda da su neki moćni političari zaraženi i NATO „virusom“. Okupljajući značajan broj zemalja u koalicije, kao protivtežu drugim supersilama, SAD su poslednjih godina pokušale da stvore takozvani „arapski NATO“, a zatim čak i „azijski NATO“. Ipak, očigledno je oklevanje ovih zemalja ne samo u prihvatanju vođstva „oronulog hegemona“, već i u podršci cepanja sveta na nove vojne blokove.

Ovaj „pandemijski“ trend prihvatio je turski lider Erdogan, koji na tragu slabljenja ODKB-a (pored Rusije i Jermenije, uključuje Kazahstan, Kirgistan i Tadžikistan) želi da izgradi „turski NATO“ sa jedinstvenom „vojskom Turana“. Među članovima takvog saveza vidi Azerbejdžan, Kazahstan, Uzbekistan, Turkmenistan, Kirgistan i Tadžikistan, kao i Tursku Republiku Severni Kipar, koju međunarodna zajednica ne priznaje, a sve pod direktnim vojno-političkim vođstvom Turske.

Takve ideje Erdogan je počeo aktivno da promoviše tokom vojne eskalacije u Nagorno-Karabahu, tokom koje je Ankara pružila nedvosmislenu podršku Bakuu. Turska je pokušala da dokaže Rusiji da se Jermenija povlači pred unijom Azerbejdžana i Turske, dok Ankara „ne predaje svoje saveznike i vodi ih ka pobedi“.

Erdoganova upotreba vojne retorike je razumljiva, jer je vojska uvek imala dominantan položaj u turskom društvu i u sprovođenju Otomanskih ideja. Tokom poslednjih sto godina turski oficirski korpus bio orijentisan ka zapadu i bio podređen političkom rukovodstvu, ali onda je Erdogan krenuo sa represijom i hapšenjima, nokautirao bivšu vojnu elitu zemlje, zatvorio mnoge generale i admirale, diskreditovao ih pred turskim društvom i lično preuzeo kontrolu nad vojskom.

U cilju stvaranja „turskog NATO-a“ i „Turanske armije“, te proširenja vojne saradnje u regionu pod pokroviteljstvom Ankare, turski ministar odbrane Hulusi Akar posetio je krajem oktobra niz zemalja centralne Azije. On je nakon poseta Kazahstanu i Uzbekistanu rekao „da su se strane složile da dalje proširuju vojnu i vojno-tehničku saradnju“. Turski mediji istovremeno ističu da je razvoj vojne saradnje sa državama centralne Azije važna faza u stvaranju jedinstvene vojske turskih naroda, tj. vojnog saveza predvođenog Ankarom, što će dati ton regionalnim i globalnim sukobima. „Ostvarili smo ozbiljan napredak“, citiran je Hulusi Akar.

Međutim, valja napomenuti da revitalizacija turske politike u centralnoj Aziji nije ništa novo. Pokušaje stvaranja vojno-tehničke saradnje sa zemljama regiona Ankara je preduzela neposredno nakon raspada Sovjetskog Saveza, smatrajući nastali vakum nekom vrstom istorijske šanse za ponovno stvaranje Velikog Turana. Sama ideja se u velikoj meri zasniva na geografskoj predstavi Turana kao nadnacionalne celine, koja ujedinjuje Turke i druge narode centralne Azije i Sibira.

Ankara je angažovala značajne snage i sredstva da nove suverene zemlje regiona uvuče pod pokroviteljstvo Turske; održavani su i održavaju se samiti turskih država, gde se između ostalog nameće ideja vojnog jedinstva. Turska je u te svrhe koristila čak i „vrhovne duhovne moći“. Naime, početkom 90-ih, na jednom od ovih samita izveden je „sveti ritual“ ukorenjen u jednoj od turskih legendi, kada su vođe novih suverenih država simbolično udarale po nakovnju, imitirajući tako čin kovanja „oružja jedinstva turskih zemalja“.

U cilju povratka Velikog Turana, te jačanja izgubljenog osmanskog uticaja u regionu, pre 11 godina u Nahičevanu (Azerbejdžan) stvorena je velika međunarodna platforma Turskog saveta (Saveta za saradnju država sa turskim jezikom). Danas ona uključuje Tursku, Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgistan i Uzbekistan. Ankara je počela aktivno da razvija veze sa regionom, nazivajući ga svojom pradomovinom i smatrajući zemlje centralne Azije istorijskom regijom turskih naroda, izražavajući time neoosmanske ambicije.

Turska koristi kulturu i religiju kao jedan od kanala svog uticaja. Recimo, u Kirgistanu postoji deset turskih na jednu rusku školu, u kojima se panturska ideologija ozbiljno podučava. Povrh toga, Ankara je 90ih godina predlagala stvaranje jedinstvene turske abecede, i mada ti planovi tada nisu uspeli, pokrenuta je tranzicija postsovjetskih republika Centralne Azije sa ćirilice na latinično pismo, sa jasnim ciljem odvajanja regiona od Rusije i jačanja turskog uticaja.

Svi ovi napori Ankare uglavnom se odvijaju u sferi retorike turskog lidera i članova njegove vlade. Glavni razlog je strah predsednika Erdogana da zaista testira snagu Rusije, budući da je svestan kuda bi vodio otvoreni sukob sa Putinom. Istorija podseća Erdogana da su Rusi više puta pobedili na turskoj teritoriji, usled čega je Turska izgubila veći deo svoje „osmanske carevine“.

Lideri država Centralne Azije takođe razumeju opasnost vezivanja svoje sudbine za Tursku. Svi se sećaju 90ih godina i turske podrške uzbekistanskim opozicionarima koji su izveli terorističke akcije u nekim gradovima Uzbekistana. Takođe ne postoji jedinstvena podrška kandidatima koje je Ankara predložila za članstvo u „turskom NATO-u“ ili „armiji Turana“. Tadžikistan je jedan od tih kandidata, u kojem uglavnom živi ne-tursko etničko stanovništvo, uz manjinu Uzbeka. Tadžici su potpuno drugačiji etnos, govore iranski i fantazije o „turskom svetu“ ih slabo dotiču.

(NewEasternOutlook-ZTP, foto: AP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.