Evropska unija je 2012. dobila Nobelovu nagradu za mir za „zastupanje mira, pomirenja, demokratije i ljudskih prava u Evropi“. Ali manje od deceniju kasnije, umesto da nastavi sa promocijom gorepomenutih vrednosti, EU je „preduzela dva velika koraka kako bi ojačala svoju odbrambenu sposobnost i uključila se u vojne sukobe kroz obuku i opremanje država izvan unije“.
U decembru 2020. doneta je odluka o uspostavljanju „Evropskog fonda za odbranu (EDF), u cilju razvoja i nabavke novog oružja i tehnologije za snage unutar EU i van nje“. Projektovani budžet za 2021-2027. iznosi skoro 8 milijardi evra. EU je nedavno pokrenula i Evropski mirovni projekat (EPF), mehanizam koji će pružati obuku i opremu, uključujući i naoružanje, neevropskim vojskama širom sveta.
Prema članku u Gardijanu od 19. maja 2021., EPF, vredan približno 5 milijardi evra, pružiće uniji „veću slobodu manevrisanja u Africi, uz mogućnost naoružavanja i obučavanja nacionalnih država i regionalnih aktera, umesto ranije procedure koja je morala da prođe Afričku uniju“. Autori članka takođe navode da je 40 organizacija za zaštitu ljudskih prava „upozorilo da bi snabdevanje inostranih vojski smrtonosnim oružjem dovelo do povećanog kršenja ljudskih prava i doprinelo daljem nasilju i naoružavanju, umesto zaštiti civila i pronalaženju političkih rešenja“.
Odluka o osnivanju EDF-a pokrenula je rasprave o mogućnosti stvaranja zajedničke evropske armije. Francuski predsednik Emanuel Makron i nemačka kancelarka Angela Merkel već nekoliko godina podržavaju pomenutu ideju. Gi Ferhofštat, bivši belgijski premijer i član Evropskog parlamenta, koji je predsedavao koordinacionom grupom EU za Bregzit, „jedan je od najglasnijih zagovornika vojske EU“.
Jasno je da su nemačko i francusko rukovodstvo promovisali ideju zajedničkih evropskih snaga sa ciljem jačanja odbrambene sfere EU, smanjujući na taj način zavisnost unije od Sjedinjenih Država i NATO-a. Tokom mandata Donalda Trampa Evropska unija je ostala čvrsti saveznik SAD-a, pa ipak, postalo je očigledno da je transatlantsko partnerstvo nemoguće vratiti u prethodno stanje. Stav bivšeg američkog lidera nije jedini razlog za promenu u odnosima. Pomeranje političkog pejzaža nakon raspada SSSR-a takođe je imalo uticaja na transatlantsko savezništvo.
Nova globalna strategija spoljne i bezbednosne politike EU „Zajednička vizija, zajedničko delovanje: jača Evropa“ predstavljena je na samitu Evropske unije 28. juna 2016. Prema tom dokumentu, „evropski napori na polju bezbednosti i odbrane treba da omoguće uniji da deluje autonomno, istovremeno doprinoseći i preduzimajući akcije u saradnji sa NATO-om“. Strategija „jačanja evropske kolektivne bezbednosti“ ukazuje na udaljavanje od „meke moći“, koja je bila srž bezbednosne i spoljne politike unije u prošlosti. Meka moć podrazumeva „sposobnost privlačenja i kooptiranja, umesto prinude“. Prema članku danskog lista Politiken od 28. juna 2016., pozivajući na „snažniju odbrambenu saradnju“, Globalna strategija Evropske komisije otvorila je „vrata uspostavljanju zajedničke vojske EU“ .
Pomeranje Evropske unije ka strateškoj autonomiji ukazuje na sve veći raskol u transatlantskim odnosima. Spremnost SAD-a da brane evropske interese u multipolarnom svetu trenutno je pod znakom pitanja. Kraj Hladnog rata doneo je razilaženje interesa SAD i EU, tako da evropska bezbednost više nije prvi prioritet Sjedinjenih Država. Suočeno sa novim izazovima, u rasponu od migrantske krize do regionalnih sukoba, rukovodstvo unije prinuđeno je da teži strateškoj autonomiji, i da svoje interese u svim delovima sveta projektuje sredstvima tvrde moći.
U takvoj atmosferi, u maju je 27 evropskih ministara odbrane započelo rad na razvoju Strateškog kompasa EU (svojevrsne vojne doktrine). Očekuje se da će nacrt dokumenta biti predstavljen u novembru. Neki mediji su izvestili da će biti sličan „Strateškom konceptu“ NATO-a, kojim se postavljaju ciljevi saveza. Projekat „ima za cilj bolje upravljanje krizama, jaču otpornost, partnerstva i kapacitete EU“.
U jesen 2020., Žosep Borel, visoki predstavnik unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku, informisao je evropske ministre spoljnih poslova „o poverljivoj i na obaveštajnim podacima zasnovanoj analizi pretnji“, pre nego što su šefovi odbrane EU pristupili konferenciji. Cilj je da konačni nacrt dokumenta bude gotov do marta 2022. Tokom sastanka Saveta za spoljne poslove 6. maja 2021, Borel i drugi učesnici razmenili su „stavove o strateškom kompasu, sa fokusom na upravljanju krizama“. Rojters je 5. maja izvestio da je 14 zemalja unije, uključujući Nemačku i Francusku, „predložilo brze vojne snage koje bi mogle da intervenišu u međunarodnim krizama“. Zemlje su podržale ideju stvaranja „brigade od 5.000 vojnika, podržanu brodovima i avionima, kako bi se pomoglo demokratskim državama u hitnim situacijama“.
Bivša ministarka odbrane Francuske Silvi Gular nagovestila je da je njena zemlja „voljna da formira zajedničku vojsku sa Nemcima“. Takođe je rekla da „većina Francuza ne bi imala nikakve rezerve u vezi sa formiranjem zajedničke vojske. Trebalo bi samo raspraviti kakvu bi svrhu ta vojska trebalo da ima. Koje resurse želimo da joj stavimo na raspolaganje?“. Podaci Evropskog parlamenta pokazuju da je 75 odsto Evropljana „podržava zajedničku odbrambenu i bezbednosnu politiku EU“. „Tanka većina od 55 odsto odobrava formiranje vojske EU, dok 68 posto kaže da bi EU trebalo više da radi na odbrani“.
U članku se navodi da su planovi za stvaranje evropske armije „sve prisutniji unutar bloka“. Ali prema jednom nemačkom zvaničniku, konkretnih poteza verovatno neće biti „pre predstojećih saveznih izbora“ u Nemačkoj u septembru. Neki zvaničnici NATO-a nisu podržali težnje unije da razvije „stratešku autonomiju”. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg upozorio je da odbrana Evrope zavisi „od jakih transatlantskih veza, a ne od potrage za strateškom autonomijom kontinenta“.
(NewEasternOutlook-ZTP, foto: Yves Herman/Reuters)
