Od Mečijara do Čaputove: Kako je Slovačka uspela da sačuva demokratiju

Prošle nedelje stajala sam ispred hotelske sale tokom prvog dana bezbednosne konferencije GLOBSEC u Bratislavi. Stigla sam iz Vašingtona ranije tog jutra, istuširala se i presvukla, ali nisam spavala. Kafa koju sam popila još uvek nije počela da deluje kada sam podigla pogled sa telefona i ugledala Zuzanu Čaputovu, prvu ženu i najmlađu osobu koja je ikada postala predsednik Slovačke. Zajedno sa svojim timom prišla je najvećoj konferencijskoj bini i zatim održala uvodnu reč.

„Potrebna su nam određena pravila,“ rekla je publici. „Ona moraju biti valjana i poštovana. Za Slovačku, EU i NATO, demokratska pravila su naše glavne smernice, kod kuće i u inostranstvu.“ Kasnije tog dana, na istoj bini je Eduard Heger, premijer Slovačke, rekao nešto slično. „Za nas je vladavina zakona od najveće važnosti, jer demokratija ne može uspevati u okruženju u kojem vladavina zakona nije u potpunosti primenjena.“ Heger je dodao da se suverenitet unutar Evropske unije mora poštovati. Ali cilj Slovačke je, naglasio je, da postane „stabilna demokratska zemlja, ukorenjena u vladavini zakona“.

Bilo je na neki način nezanimljivo slušati predsednicu i premijera jedne zemlje kako govore o značaju vladavine zakona. Ali s obzirom na stanje slovačke politike samo nekoliko godina pre, značaj ovih reči postaje jasniji. Ulice Bratislave su 2017. bile poprište velikih protesta protiv korupcije. Demonstranti, koje su uglavnom predvodili studenti, zahtevali su ostavku ministra unutrašnjih poslova i saveznika bivšeg premijera Roberta Fica, Roberta Kalinaka, optuženog za veze sa korumpiranim biznismenom. Protesti su trajali mesecima, ali Kalinak i Fico nisu hteli da odstupe. „U početku sam bio obeshrabren jer sam kao mlad čovek očekivao više,“ rekao mi je 2017. David Straka, tadašnji srednjoškolac.

Tada sam intervjuisala i slovačke novinare na temu slobode štampe u njihovoj zemlji. Nisu se samo borili protiv lažnih vesti, dezinformacija i teorija zavere, već su se suočavali sa represijom sopstvene vlade. Fico je bio na funkciji od 2006. do 2010., a zatim se vratio na vlast 2012. Povodom optužbi o zloupotrebi javnih nabavki tokom slovačkog predsedavanja EU, Fico je u izjavi iz 2016. rekao da su novinari koji istražuju korupciju „prljave antislovačke prostitutke ”. Sledeće godine predsednik Andrej Kiska je tvrdio da su novinari namerno izbegavali da objavljuju dobre vesti.

Slovačka je već bila na sličnom putu. Devedesetih godina, kada su Češka, Mađarska i Poljska ušle u NATO, tadašnja državna sekretarka SAD-a Madlen Olbrajt nazvala je Slovačku „crnom rupom u srcu Evrope“. Vladimir Mečijar, tada premijer Slovačke, politizovao je državne službe. Sve novinare koje je smatrao nelojalnim otpustio je iz državnih medija i rasprodao je državne kompanije svojim poslovnim partnerima. Njegove službe bezbednosti bile su umešane u otmicu sina tadašnjeg predsednika, koji je bio veliki Mečijarov protivnik.

Mečijar je kontrolisao državne institucije i medije, i nastojao da moćne privatne kompanije budu u vlasništvu njegovih prijatelja. Ono što nije mogao da kontroliše bilo je civilno društvo. Uz pomoć američkih i evropskih finansijera, grupa Slovaka je 1998. povela kampanju za slobodne i poštene izbore. Većinu akcija je organizovao pokret pod nazivom Građanska kampanja OK ‘98. Pavol Demes je bio vodeći aktivista, i kada sam ga intervjuisala 2019. rekao je: „Atmosfera koju smo tada stvorili govorila je: biće sve u redu ‘98., jer mi građani preuzimamo stvar.“

Protestni marš u Bratislavi, mart 2018. (foto: AFP/Getty)

I preuzeli su. Dva meseca pre izbora 1998., više od 50 odsto Slovaka mislilo je da će Mečijar ponovo pobediti. Ali izgubio je. U tom pogledu, slovački građani su krajem 2010-ih već imali dovoljno iskustva za uspostavljanje demokratske kontrole nad izbornim procesom. Neko vreme se činilo kao da će građanski pokreti ostati samo uspomena. Onda je u zimu 2018. ubijen novinar Jan Kucijak.

Kucijakov slučaj je bio tragičan ishod neuspeha državnih antikorupcijskih mera i otvorenog prezira prema štampi. Nakon objave nekolicine članaka o zloupotrebama vlasti, Kucijak i njegova verenica ubijeni su u svom domu, oboje u 27-oj godini života. Građani su ponovo izašli na ulice, i ovaj put vlada nije mogla da ih ignoriše. Fico je pokušao da okrivi Džordža Soroša da zajedno sa tadašnjim predsednikom Kiskom želi da destabilizuje zemlju. Demonstranti se nisu povlačili, i ubrzo je Kalinak podneo ostavku. Par dana kasnije Fico je učinio isto, suočen sa pretnjama koalicionog partnera da će povući podršku vladi.

Građani se tu nisu zaustavili. Izabrali su Čaputovu za predsednicu 2019. Pobedila je Maroša Šefcovića, iza kojeg je stajala Ficova stranka Smer (tada još uvek na vlasti). Budući pravnica, Čaputova se kandidovala kao otvoreni prozapadni liberal, obećavši veću transparentnost. Tokom kampanje, slika njenog lica je izmenjena kako bi joj nos izgledao veći. Fico je pokušao da ocrni liberale kao „ljude bez principa“, ali je Čaputova ipak pobedila. Naredne godine, 2020., u zemlji su održani parlamentarni izbori. Partija Obični ljudi, opoziciona antikorupcijska stranka, osvojila je 25 odsto glasova i ušla u koaliciju sa drugim antikorupcijskim strankama.

Sve ovo ne znači da je situacija u Slovačkoj sada idealna. Korupcija nije magično nestala zajedno sa Ficom. Teorije zavere i dalje opsedaju javno mnjenje. Ficova stranka ostaje politički relevantna. Biznismen koji je navodno umešan u ubistvo Kucijaka oslobođen je optužbe, ali je prošle nedelje sudija naložio obnovu postupka. U aprilu ove godine izbila je kriza poverenja u aktuelnu vladu; premijer Igor Matović, čija je stranka osvojila vlast na antikorupcijskoj kampanji u martu 2020., podneo je ostavku zbog pada rejtinga i optužbi za loše upravljanje epidemijom koronavirusa.

Činjenica da je Heger, bivši potpredsednik vlade i ministar finansija, sada premijer, podseća da post-Ficova Slovačka nije daleko od neke nove krize. Kada izveštavate o stanju demokratije u SAD-u, Evropi i širom sveta, lako je postati malodušan i ciničan. Građani izlaze na ulice zahtevajući promene koje se potom ne sprovode. Narod traži ostavke do kojih nikada ne dođe. Mediji pokrivaju ove priče i onda im dosade, a demokratija nazaduje sve više i više. Pratite jednu sezonu protesta misleći da će se napokon nešto promeniti, a onda se ništa ne promeni.

Ali nije baš tako. Kao što sam shvatila boraveći u Bratislavi, ponekad se strukture moći zaista menjaju. Iako je puno toga u Slovačkoj specifično za unutrašnje okolnosti, iskustvo iz 90-ih, Ficova epoha, ubistvo novinara i udruživanje antikorupcijskih partija pokazuju da neki pokreti mogu postati model za druge. Slovačka ima čemu da nauči zemlje u kojima posrću demokratija i civilno društvo – promene se mogu dogoditi ako dovoljan broj građana želi da izađe iz političkog statusa quo.

(Emily Tamkin/NewStatesman-ZTP, foto: Vladimir Simicek)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.