Nemogućnost izolacije: Kovid-19 je razvejao opasne iluzije o „tvrđavi Australiji”

Australiji je čitav svet zavideo tokom većeg dela 2020., ali sada je sve drugačije. Nakon uspešno prebrođene prve godine pandemije, zemlja je ponovo žarište virusa. Dok se London i Njujork otvaraju, Sidnej je zaključan. Čak i van najvećih gradova, putovne restrikcije znače da se mnogi Australijanci ne mogu kretati unutar zemlje. Preko 30.000 državljana ostalo je nasukano u inostranstvu, bez izgleda za skorašnji povratak kući.

Australijski zvaničnici prebacili su svu krivicu na Delta soj koronavirusa. Delta je „zver“ i „prekretnica“ zbog svoje visoke zaraznosti, nenalik ičemu drugom viđenom od početka pandemije. Ali to je samo mali deo priče. Prava tema je kolosalni neuspeh australijskih političara, državnih službenika, poslovnih lidera i medicinskih stručnjaka. To je razlog zašto je odgovor Australije na kovid-19 tako neslavno podbacio.

Sve je počelo vrlo dobro. Još u martu 2020., dok su Donald Tramp i Boris Džonson posrtali, australijski premijer Skot Morison je zaključao zemlju, zatvorio granice i odlučio da će nacija pričekati. Početni rezultat bio je izvanredan. Razaranja koja su zadesila mnoge druge zemlje uglavnom su mimoišla Australiju (zabeležena su samo 104 smrtna slučaja do 25. juna 2020.) Sa izuzetkom jednog produženog karantina u Melburnu, Australijanci su živeli u „staroj” normalnosti. Deca su nastavila sa školovanjem, privreda je cvetala, a stariji nisu živeli u strahu.

Ali onda su stvari krenule po zlu. Polako ali sigurno, Australija je počela da veruje u vlastitu izuzetnost. Analitičari su tvrdili da je Australija „kovid shvatila ozbiljno“, dok druge zemlje nisu. Australijski političari, novinari i medicinski stručnjaci verovali su da je neprijatelj pobeđen. Ova oholost je imala gotovo momentalne posledice. To se najbolje pokazalo na primeru vakcina. Dok su druge države naporno radile na odobravanju, nabavci i distribuciji vakcina, Australija je, prema rečima svog premijera, odlučila da „to nije trka“. Zdravstveni stručnjaci su javno poručivali građanima da Australija može da pričeka. Jedan stručnjak je tvrdio da je „hitna primena vakcina bezbednosni rizik“. Vlada je na kraju odobrila vakcine AstraZeneca (AZ) i Pfizer. Podaci iz kliničkih ispitivanja bili su suviše ubedljivi da bi se mogli ignorisati, ali tada je Australija odlučila da treba biti na oprezu.

Ubrzo su krenule javne rasprave o krvnim ugrušcima i AZ vakcini. Iako je AZ jedina anti-kovid vakcina koja se proizvodi u Australiji, država je preporučila da se njena upotreba ograniči: prvo na starije od 50, a zatim, baš u vreme najmasovnije imunizacije, na starije od 60. Ovo je bio samo početak nevolja sa vakcinacijom. Istaknuti političari sa svih strana izražavali su ozbiljne sumnje u bezbednost AZ-a. Australijska Laburistička stranka oštro je napala vladu zbog njene nabavke. Medicinski portparoli i aktivisti na Tviteru zahtevali su da svi osim starijih „sačekaju Pfizer“. Vlada Liberalno-nacionalne koalicije, na čelu sa Morisonom, odlučila je da sedi i čeka.

Dok je ostatak sveta napredovao, Australija se potpuno zaglavila. Do sredine 2021. vakcinisano je 5 odsto stanovništva, što je najmanji udeo među zemljama OECD-a. Stoga nije bilo čudo kada je Delta soj stigao u zemlju; iako je broj zaraženih ostao ispod 100 dnevno, australijski političari su smatrali da nemaju drugog izbora sem da ponovo zaključaju građane. Buduće generacije sociologa posmatraće ovaj slučaj kao jednu od velikih političkih katastrofa i iz njega naučiti dublju lekciju o Australiji. Samouverenost države s početka pandemije nije bila samo rezultat očiglednog uspeha u suzbijanju zaraze i mortaliteta. To je bila posledica uverenja da se zemlja može odseći od sveta.

Tokom pandemije, Australijanci su bili skloni da uspeh zemlje pripišu njenom pustinjačkom statusu. Australijska strategija „nultog kovida” u osnovi je značila zaptivanje granica i držanje sveta podalje od sebe. Ni domaći državljani nisu bili izuzeti od ovih ograničenja. Zahtevi za napuštanje zemlje većinom se odbijaju. Oni koji su imali sreće da se iz inostranstva vrate kući, morali su da ostanu u hotelskom karantinu o svom trošku.

Ipak, gotovo niko se tome nije usprotivio. Ideja o „tvrđavi Australiji“ bila je široko prihvaćena. Hranila se je duboko usađenim protekcionizmom koji kaže da svako zlo dolazi sa stranih obala i da će Australija cvetati ako se izoluje od ostatka sveta. Naravno, to nije moguće. Australija je trgovačka zemlja. Njen prosperitet zavisi od višestrukih veza sa drugim zemljama. Takođe je multikulturalna nacija. Polovina njenog stanovništva je rođena u inostranstvu ili ima roditelje koji su rođeni preko.

Koliko god se trudila da se odvoji od ostatka sveta, ostatak sveta se uvek vraća. I to je suština australijskog političkog pobačaja u slučaju kovida-19. Svetska pandemija se ne pobeđuje željom da se izdvojite iz sveta. Pobeđuje se učenjem iz iskustava drugih, saradnjom sa susedima i saveznicima, te zajedničkim suzbijanjem virusa. Srećom, mnoge druge zemlje su to razumele. Australijski osećaj nacionalne izuzetnosti je prepreka koju tek treba prevazići.

(NewStatesman-ZTP, foto: SkyNews)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.