Najviši kvalitet kojem bi jedan platni sistem trebalo da teži jeste da bude neprimetan. „Ljudi ne žele da vrše uplate“, kaže Dajana Lejfild, izvršna direktorka Googlovog platnog prometa. „Oni žele ono što olakšava plaćanje.“
Zbog toga se najveće bitke u industriji odvijaju u senci. Upravo traju napori platnih servisa, tehnoloških kompanija i vlada država da digitalne tokove novca stave pod kontrolu. Nedavni manevri vlada, kartičnih mreža, pa čak i Swifta kao glavnog bankarskog servisa za inostrana plaćanja, pokazuju kako se borbene linije pomeraju.
Sistem elektronskog plaćanja nekada je podsećao na poštanski servis za novac. Mnoge zemlje imaju niskotarifnu nacionalnu platnu mrežu, pod kontrolom vlade, a koja prenosi sredstva između banaka. Slično pošti, novac je nekada putovao danima, a praćenje pošiljke bilo je vrlo nezgodno.
Umesto toga uvedeni su nacionalni sistemi za kliring, koji su olakšali redovne uplate poput dohodaka ili beneficija, jer ne zahtevaju pojedinačna odobrenja. Za jednokratne transfere, poput kupovine, kreditne kartice su omogućile trenutne provere putem tehnologije ugrađene u terminale.
Kako je digitalna ekonomija cvetala, međutim, mnoge države su unapredile finansijske tokove tako da onlajn transakcije mogu da obave za nekoliko sekundi. Danas 55 zemalja, od Kanade do Singapura, ima međubankarske platne sisteme „u realnom vremenu“. Još oko 12 država je blizu pokretanja sopstvenih sistema.
Pored novca, „brzi kliring“ omogućava i protok mnoštva podataka, tako da pošiljaoci i primaoci mogu pratiti ceo proces, sprečavajući moguću prevaru. Centralne banke smatraju da su pouzdanije. Tehnološke kompanije, poput Googla, izgradile su sopstvene aplikacije za plaćanje, a korisnici uživaju u nesmetanom prenosu i praćenju novca.
Međutim, servisi kreditnih kartica osećaju pretnju. Tako su Mastercard i Visa, koje obavljaju ukupno 90% svetskih plaćanja karticama (ne računajući Kinu), odlučile da se uključe u posao. Krajem septembra, Mastercard je najavio saradnju sa kompanijom ACI Worldwide, koja proizvodi softver za plaćanja u realnom vremenu, kako bi pružio takve usluge globalno.
To je nastavak politike napuštanja plastike sa kojom je Mastercard krenuo 2016. godine, kada je kupio Vocalink, softversku firmu koja je postavila brzi kliring u Britaniji i drugim zemljama. Sa svoje strane, Visa je aktivirala vlastitu alternativu brzom prometu, nazvanu Visa Direct, nudeći razne bezbednosne alate kako da bi pomogla državama u jačanju platnih mreža.
Za sada nacionalni platni sistemi ostaju upravo takvi – nacionalni. Iako izgrađeni na sličnim principima, većina ne može da radi povezano (evropski sistemi su izuzetak). To ostavlja prostor drugima. Neke specijalizovane firme izgradile su sopstvene alate za povezivanje banaka u jednoj zemlji sa lokalnim platnim mrežama u drugoj.
Swift, koji je dugo kritikovan zbog svoje niske brzine i visoke cene, unapređuje svoje usluge. Sredinom septembra predstavio je strategiju za „trenutno, lako i sigurno plaćanje“ koristeći tehnologiju oblaka. To je poput skoka sa skupog i usporenog procesa slanja paketa na pogodnosti e-pošte. Planovi Swifta mogli bi ubrzo da zažive: organizacija ima više od 11.000 članova, od kojih su većina banke.
Ali i kartične mreže tu vide svoju šansu. Prošle godine su i Mastercard i Visa pribavile firme koje obrađuju međubankarske transfere direktnim povezivanjem sa lokalnim kliring sistemima. Plastika polako gubi na značaju: Mastercard je nedavno sebe nazvao „globalnom višenamenskom platno-tehnološkom kompanijom“. Pol Stodart, u kompaniji zadužen za nove platne platforme, opisuje njene iskorake kao nuđenje više izbora korisnicima.
S obzirom da kartični promet i brzi kliring poslednjih godina beleže dvocifreni porast, procvat digitalnog plaćanja znači da je profit dovoljno velik za sve igrače. Ali, za svaki slučaj, kartične firme će se kladiti na sve opcije.
(TheEconomist-ZTP)
