„Ledeni rat“ oko Arktika: Ruski planovi za kontrolu Severnog pola

„Ovo je naš Arktik,“ izjavio je ruski istraživač Artur Čilingarov kada je 2003. stigao na Severni pol. Četiri godine kasnije, nova ruska ekspedicija zabola je titanijumsku zastavu na morsko dno 2,5 km ispod ledene kape. Bila je to simbolična najava geopolitičkih ambicija. Čilingarov je tada izjavio: „Naš zadatak je da podsetimo svet da je Rusija velika arktička i naučna sila“.

Od 2013., Rusija je uložila velika sredstva u sedam pomorskih baza duž svoje arktičke obale kako bi ojačala moć i uticaj zemlje. „Amerikanci misle da samo oni postavljaju pravila,“ izjavio je tada ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. „Što se tiče Severne pomorske rute, ona je naša nacionalna transportna arterija.“

Vladimir Putin je na nedavnoj svečanosti u brodogradilištu Admiraliteta u Sankt Peterburgu predstavio novi dizel-električni ledolomac, Viktor Černomirdin, najmoćnije nenuklearno plovilo ovog tipa u svetu. Samo mesec dana ranije, na Arktiku je počeo da dejstvuje još jedan ledolomac, Arktika, brod nuklearnog pogona težak 33.000 tona, sa gazom sličnim nosačima aviona iz Drugog svetskog rata. Njegovi pramci se mogu probiti kroz led debljine 3 metra. Budući planovi uključuju tri broda klase Lider, od 70 000 tona, dodajući ih na postojeći spisak od 37 velikih ledolomaca. To je logistika koja opslužuje Severnu flotu od 35 brodova i isto toliko podmornica, lociranih blizu grada Murmanska na Barencovom moru.

Ruski Arktik je sa svojih 15.000 milja obale i dva miliona stanovnika donedavno je bio politički beznačajan. Ali globalno zagrevanje je to promenilo. Prema izveštaju Međudržavne komisije za klimatske promene iz 2014. godine, količina arktičkog leda smanjila se za 75 posto od 1980. godine, a veliki delovi Severnog ledenog okeana mogli bi ostati bez leda tokom jedne generacije.

Za severnoazijske zemlje, morski put duž ruskog Arktika smanjio bi vreme putovanja do Evrope za nekoliko nedelja. Povrh toga, Arktički okean, koji čini 3% površine Zemlje, navodno sadrži 22% rezervi nafte i prirodnog gasa, kao i velike količine minerala. Iako međunarodna zajednica diže uzbunu zbog globalnog zagrevanja, mnoge zemlje će eksploataciju Arktika postaviti iznad ekološke održivosti.

Dodela prava na eksploataciju je vruća tema. Konvencija UN-a o pomorskom pravu (UNCLOS) dozvoljava zemljama Arktičkog saveta (Kanada, Danska/Grenland, Norveška, Rusija, SAD) da prošire svoje teritorijalne vode 300 kilometara od obale, ali iza te linije se otvara prostor za međusobne sporove. Ako određena zemlja može da dokaže „kontinentalnu marginu“, tj. plitku zonu povezanu sa kopnom, tada se proglašava Zona ekonomskog proširenja (EEZ) na 560km od obale. Rusija, Kanada i Danska polažu pravo na greben Lomonosov, koji dužinom od 1.770km deli Arktik na dva dela.

Drugo sporno pitanje tiče se „prava prolaska“. UNCLOS daje svim državama pravo da koriste teritorijalne vode za prolaz, ali to se ne odnosi na pogranične vode. Rusija tretira svoj Severni morski put kao unutardržavni i shodno tome naplaćuje tranzitne takse. Prema svom tumačenju UNCLOS-a, Rusi bi mogli da blokiraju pristup drugima u bilo kom trenutku.

Do sada su američke reakcije na ruske teritorijalne pretenzije bile nemušte. SAD su tek 2018. godine, posle 30-godišnje pauze, odlučile da pošalju na Arktik svoju flotu, predvođenu nosačem aviona USS Harri S.Truman. Međutim, američki resursi u tom području su prilično tanki. Iako je Kongres prošle godine odobrio gradnju novog ledolomca od 655 miliona dolara, trenutni kapacitet obalske straže na Arktiku je jedan teški ledolomac, 43-godišnja Polarna zvezda.

Ipak, državni sekretar Majk Pompeo je vrlo svestan ekonomskog potencijala Arktika, što je istakao prilikom posete Finskoj u maju 2019. Međutim, izborom Džoa Bajdena za predsednika, Trampov i Pompeov pokušaj da revitalizuju američke interese na Arktiku verovatno će biti kratkog daha. Uprkos molbama predsednika Buša i Obame, Kongres je odbio da ratifikuje UNCLOS i za sada isključio SAD iz mogućeg proširenja EEZ-a. U svakom slučaju, ekonomski interesi SAD-a su prilično nejasni.

U decembru 2016. godine, odlazeći predsednik Obama i kanadski premijer Džastin Trudo sklopili su sporazum o sprečavanju bušenja na Aljasci na neodređeno vreme. Cilj je bio da se osujeti naftno orijentisana politika Donalda Trampa. U martu 2019., Tramp je pokušao da ukine Obaminu zabranu, ali je akt proglašen nezakonitim na saveznom sudu. Slično Obami, može se očekivati da i Bajdenova politika bude „održiva“ i „odgovorna“, drugim rečima, izostaće bilo kakva geopolitička strategija. Izgleda da će Bajden odustati od nadmetanja za Arktik, baš kao što je Obama odustao od kontrole nad Južnokineskim morem.

Što se tiče Evrope, glavna poluga moći je suvereno pravo Danske nad Grenlandom. Iako je Danska povećala svoj pomorski budžet, to je kap u moru u poređenju sa ruskim. S obzirom da je danski vojni budžet (1,3% BDP-a) daleko ispod obaveza prema NATO-u, oštra reakcija premijerke Mete Frederiksen na Trampovo bezecovanje Grenlanda bila je nepromišljena. Tramp je odmah otkazao predviđenu posetu Danskoj. Neizvesno je kojoj globalnoj sili će se Frederiksen obratiti za pomoć ako Rusija ugrozi njene arktičke interese. To sigurno neće biti EU.

Za razliku od Indije i Kine, EU ne može dobiti ni mesto posmatrača u Arktičkom savetu; Kanada je stavila veto na njeno potencijalno članstvo zbog evropskog embarga na kože tuljana.

Dodatnu komplikaciju unela je Kina, kada je 2018. ustvrdila da je država „blizu Arktika“, iako je faktički udaljena 1.500 kilometara. Kao jedna od prvih potpisnica Svalbardskog sporazuma (1925), Kina polaže prava na resurse arhipelaga Svalbard, koji je pod kontrolom Norveške. Kina dalje tvrdi da joj UNCLOS, koji je ratifikovala, daje prava na „Arktički pojas i put“. Kineske investicije na Grenlandu čine 12% lokalnog BDP-a, a slične aranžmane ima i sa Finskom i Islandom.

Kina poriče svoj ekspanzionizam, mada je 2010. godine kineski kontraadmiral Jin Žuo dramatično ustvrdio da: „Arktik pripada svim ljudima na svetu, tako da nijedna nacija nema suverenitet nad njim… Kina mora imati nezamenljivu ulogu u istraživanju Arktika s obzirom da predstavlja petinu svetske populacije.”

Da li ovakve tvrdnje brinu Rusiju? Verovatno. Mada, njena težnja za kontrolom Arktika u velikoj meri zavisi od kineskih finansija. Perspektiva je postala jasnija kada su Fond Puta svile i China National Petroleum kupili 30% udela u Yamal LNG-u, jednom od najvećih svetskih projekata za vađenje prirodnog gasa. Dok Evropa razmišlja o Arktiku kao utočištu polarnih medveda, veći igrači su već na pozicijama.

(TheSpectator-ZTP, foto: Dietmar Denger)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.