Kriza američke federacije? Secesija je loš scenario za Sjedinjene Države

Šta je najveća prednost SAD-a u odnosu na druge zemlje? Da li je to velika i još uvek inovativna ekonomija? Ekonomska snaga je sigurno važna, ali kako je američka ekonomija postala tako velika? Da li je to dobro naoružana, dobro obučena i globalno raspoređena vojska? Vojna moć je očigledno dragocena, ali šta omogućava Vašingtonu da rasporedi ove snage širom sveta i da se relativno malo brine o odbrani domovine? Možda je prednost u brojnosti saveznika Sjedinjenih Država? Ne sasvim: neki saveznici Amerike doprinose njenoj snazi, drugi stvaraju više problema nego što ih rešavaju, a treći su više protektorati nego značajni dodaci moći SAD-a.

Zapravo je ključna prednost Amerike bio njen status jedine velike sile na zapadnoj hemisferi, i stoga, jedinog „regionalnog hegemona“ u modernoj političkoj istoriji. Širenjem preko čitave Severne Amerike, asimilacijom imigranata i održavanjem visoke stope nataliteta, ono što je prvobitno bilo 13 slabih i slabo povezanih kolonija preraslo je u najveću svetsku ekonomiju za nešto više od stoleća. Bez moćnih rivala u blizini, SAD su takođe uživale nivo „besplatne bezbednosti“ o kojem su druge velike sile mogle samo da sanjaju.

Kombinacija veličine, demografije i ekonomske moći omogućila je Americi da stvori ogroman vojni establišment, počevši od mobilizacije za svetski rat krajem 1930-ih. U isti mah, geografska izolacija je poštedela SAD trošenja vremena i novca na odbranu sopstvenog tla. Takođe je omogućila zemlji da uđe u dva svetska rata nakon svih ostalih i iza sebe ostavi teritoriju neoštećenu razornim globalnim sukobima. Udaljenost je pomogla Americi da postane izuzetno privlačan saveznik tokom Hladnog rata: bila je dovoljno jaka da zaštiti svoje udaljene partnere, ali i dovoljno daleka da nije mogla da ih potčini.

Iz ove perspektive, pobeda Severa u građanskom ratu bila je kritičan trenutak sa dalekosežnim posledicama. Očuvanje unije omogućilo je završetak ekspanzije ka zapadu i prikupljanje kapaciteta koji su nadmašili njene susede. Da je Jug pobedio u ratu i stekao nezavisnost, dve novonastale zemlje bi bile slabije i gotovo sigurno ostale suparnice dugi niz godina. Lako se mogla zamisliti obnova sukoba takve dve države, uz mešanje stranih sila u korist Severa ili Juga, ili udruživanje sa Meksikom i Kanadom. Međunarodna politika u Severnoj i Centralnoj Americi tada bi više ličila na multipolarnu Evropu, gde su se rivalske velesile međusobno zastrašivale, takmičile za moć i uticaj, i povremeno vodile osvetničke ratove.

Rekapitulirao sam sve ovo kada sam pročitao da je Republikanski senator Ted Kruz rekao grupi studenata da će Teksas možda morati (ponovo) da se otcepi ako Demokrate pokušaju da „unište zemlju“. Doduše, Kruz je razmetljiva figura čija se ideja političke odgovornosti svodi na odlazak na odmor u Kankun dok njegovi birači drhte zbog nestanka struje. Možda nije mislio ono što je rekao, ali je jasno da računa na politički profit od takve vrste retorike. Takođe je vrhunac cinizma kada Kruz upozorava da Demokrate okupiraju Vrhovni sud ili da nastavljaju sa „izbornom prevarom“, dok Republikanci čine sve da obesprave glasače i izbore se za trajnu vladavinu manjine.

Senator Republikanske stranke Ted Kruz (foto: Sebastian Scheiner/AP)

Secesionistički pokreti su već duže vreme deo političke scene i obično su kratkog daha. Štaviše, svrha modernog secesionizma nije u stvarnom napuštanju unije već u pokušaju opstrukcije vladinih inicijativa koje se određenim grupama ne sviđaju. Uprkos tome, neke ankete pokazuju da je podrška raznim secesionističkim predlozima neprijatno visoka, a sve veći broj ljudi (uglavnom na desnici) sada je spreman da fizičkim nasiljem zapreti izabranim političarima koje ne podnosi; naoružana rulja je upala u Kongres kako bi poništila prošlogodišnje predsedničke izbore, a takve akcije opravdavaju i do danas brane mnogi istaknuti političari.

S druge strane, „secesionistička opstrukcija“ nije sasvim ograničena na političku desnicu. Kalifornija je prkosila namerama bivšeg predsednika Trampa da ukine mere zaštite životne sredine i uskrati savezne fondove namenje pravu na abortus; država Masačusets je pravno blokirala širok spektar inicijativa Trampovog kabineta, često u savezu sa drugim državama. Ukoliko budući predsednik pokuša da vodi pristrasnu socijalnu politiku ili nagne izbornu mapu u korist svoje stranke, nije nezamislivo da Demokratske države na zapadu ili severoistoku prosto odbiju saradnju.

Ovde postoje dve opasnosti. Prvo, polarizacija i opstrukcija sprečavaju vladu da preduzima brze i efikasne mere u kritičnim sektorima, bez obzira koja stranka je na vlasti. Ova sklonost Amerikanaca da pucaju sebi u nogu je upravo ono na šta kineski predsednik Si Đinpin računa kada tvrdi da Kina ima superiorni politički model? Druga opasnost je da će postojeće podele ojačati i da će maglovite priče o secesiji dobiti pravi politički zamah. Da li je ovakav scenario verovatan? Svakako ne. Velike nacije se teško raspadaju, a građanski ratovi su retka pojava u demokratijama, osim kada njihove političke institucije slabe ili podbacuju. Ali ovaj rizik ne treba u potpunosti odbaciti. Poslednjih decenija, nekoliko demokratskih država se podelilo, a secesije mogu biti skupe avanture, kao što pokazuju iskustva Kvebeka, Katalonije i Škotske.

Evo dela koji ne razumem. Uprkos brojnim greškama koje su SAD dopustile (Irak, afera Iran-Kontra, napadi 11. septembra, nuklearni test Severne Koreje, itd.), Republikanci vole da se predstavljaju kao odgovorne osobe kada je u pitanju nacionalna bezbednost. Međutim, izgleda da se protive svakoj opsežnoj pripremi zemlje za oštru geopolitičku utakmicu. Koliko god im se protivili, ciljevi Bajdenove administracije nisu nimalo kontroverzni: ublažavanje polarizacije, suzbijanje pandemije, održavanje tehnološke prednosti te dugoročno poboljšanje produktivnosti ulaganjem u infrastrukturu, zdravstvo, obrazovanje i druge socijalne beneficije. Povrh toga imamo i kampanju za zaštitu životne sredine. Ove inicijative možda neće uspeti, ali njihov cilj je da poboljšaju kvalitet života i da zemlja stekne bolju poziciju za odmeravanje sa rivalskim silama poput Kine.

Republikanci poput Kruza vole da potenciraju pobedu nad Kinom, ali on i njemu slični čine sve da taj zadatak onemoguće. Flertovanje sa secesijom, antivakcinaštvo, ignorisanje parapolicija i beskrajno potpirivanje kulturnih ratova potkopavaju svaku nadu u uspešnu spoljnu politiku, a kamoli pobedu nad geopolitičkim takmacima. Kruz takođe veruje da će američka spoljna politika biti efikasnija ako blokira ključne nominacije za ambasadore. Dakle, ako bi secesionistički impuls ikada dobio zamah i uspeo da pocepa SAD, time bi najvažniji geopolitički resurs zemlje bio izgubljen.

(Stephen M. Walt/ForeignPolicy-ZTP, foto: Universal/Getty)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.