Još 2019. godine, poljska partija Konfederacja je posmatrana kao kuriozitet, a ne kao ozbiljan politički igrač. Sa svega 11 od ukupno 460 poslanika u Sejmu, donjem domu poljskog parlamenta, ona čak nije bila stranka u pravnom smislu, već neobična koalicija libertarijanske frakcije koja se pridružila rukovodstvu Nacionalnog pokreta, krajnje desničarske katoličke grupe sa izrazito antievropskim, ksenofobičnim stavovima. Zasebno, ova dva entiteta nisu imala nikakve šanse da pređu izborni cenzus od 5 odsto, ali su zajedno uspeli da dobiju podršku više od 1,2 miliona birača (6,81%), što im je omogućilo iskorak ka mejnstrim politici.
Ovih dana Konfederacja, konsolidovana pod vođstvom Slavomira Mencena (na slici), harizmatičnog 36-godišnjeg Tačeriste sa doktoratom iz ekonomije i talentom za snimanje viralnih TikTok videa, mogla bi da bude tas na vagi nakon predstojećih izbora, zakazanih za 15. oktobar. Nakon osam uzastopnih godina na vlasti, poljska nacionalističko-populistička vladajuća stranka Prava i pravde (PiS) pokušava da mobiliše svoje biračko telo, koje je nezadovoljno pogoršanjem ekonomskih uslova, rastom životnih troškova i novcem koji se usmerava ukrajinskim izbeglicama. Deluje gotovo izvesno da će PiS-u nedostajati nekoliko mesta da formira većinu. Ali sličan ishod se nazire i za opoziciju, podeljenu u tri bloka i rastrzanu višegodišnjim svađama između svojih lidera. Konfederacja je pak odlučila da stoji sa strane i posmatra. S jedne strane, ona nastavlja da kritikuje aktuelnu vlast, optužujući je za korupciju i klijentelizam kod kuće uz istovremenu podređenost Briselu i Vašingtonu u spoljnoj politici. Nedavno je oštricu okrenula i prema Kijevu, tvrdeći da je Poljska bila previše velikodušna u podršci Ukrajini i ukrajinskim izbeglicama, sateravši time PiS u ćošak i primoravši ga da zauzume novi, oštriji stav prema ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom.
Ni opozicioni tabor, koji je svom imenu dodao pridev „demokratski“, takođe nije dobar partner; njihova politika je društveno progresivna, a diplomatska orijentacija čvrsto proevropska. Ali vlast i opozicija ipak dele jednu osobinu: predvode ih iskusni političari, koje mlađe biračko telo smatra istrošenim, moralno kompromitovanim i bez dodira sa realnošću. Konfederacja pak unosi dah svežine, nastupajući pod klasičnim parolama protiv establišmenta. Njeni političari sebe reklamiraju kao pravu, održivu opciju, a ne kao manje od dva zla. Ali ko su oni, zapravo? Ekscentrični spoj iz prethodnog mandata sada je zamenjen mnogo jedinstvenijim političkim nastupom. Nacionalisti su u velikoj meri marginalizovani, a njihov društveno konzervativni glas utišan. Etiketa koju bi Konfederacja verovatno rado ponela jeste „moderna desnica“, slična drugim evropskim radikalima koji su sada mejnstrim: španski Vox, italijanski Fratelli d’Italia ili Švedske demokrate. Čak i bivši vođa nacionalističke frakcije, Kžištof Bosak, bivši poslanik ultrakonzervativne katoličke stranke ‘Liga poljskih porodica’, sada nastupa kao protekcionista naoružan statističkim podacima, u odelu skrojenom po meri; on je spreman da debatuje bilo gde sa bilo kim o ‘negativnim posledicama’ priliva migranata u Poljsku.
Ekonomska politika, a ne društvene norme, jedinstveni je prodajni slogan Konfederacje u aktuelnoj kampanji. Kada se njeni političari zalažu za zatvaranje granica i protive se mehanizmu EU za preseljenje migranata, oni pokušavaju to da prikažu kao ekonomski argument. Migranti su u njihovim očima najpre jeftini radnici, koji vrše nepravedan pritisak na poljske preduzetnike, kojima ne preostaje ništa drugo nego da ih zaposle, očigledno na štetu domaćih radnika. Rasizam i ksenofobija su i dalje prisutni, ali u drugom planu, jer bi uplašili neke od manje radikalnih birača. Isto važi i za seksizam, koji čelnici Konfederacje pokušavaju da odbace u svakoj prilici. Ankete pokazuju da podrška koaliciji uglavnom dolazi od mladih muškaraca koji se, baš kao u slučaju Vox-a, protive društvenim promenama u korist žena i seksualnih manjina. Stoga je Konfederacja uložila veliki napor da podigne popularnost među ženskim glasačima, mada sa ograničenm uspehom. To će im pak u nekom trenutku biti neophodno, s obzirom da žele da evoluiraju u najvažniju konzervativnu stranku Poljske u narednih 10 do 15 godina. Prelazak u mejnstrim znači da više ne možete imati neumerene istupe. Ali čini se da vođe Konfederacje to vrlo dobro znaju. Oni igraju na duže staze. I u svojim javnim nastupima i u nezvaničnim razgovorima, oni imaju jednu jedinu poruku: nakon izbora neće biti dogovora sa PiS-om. Iako je Varšava brujala o navodnoj listi uslova i ministarskim mandatima koje je Mencen tražio tokom zakulisnih pregovora sa vladajućom strankom, on je te glasine demantovao u svakom javnom nastupu.
Njegovi pomoćnici dodaju da ih eventualna ponuda PiS-a apsolutno ne interesuje upravo zbog njihovog antielitističkog stava. Nisu, kažu, moralno korumpirani, pa ih javna imenovanja i materijalne koristi ne dotiču. Ne postoji pritisak odozdo na rukovodstvo stranke, što Mencenu olakšava da nametne svoj buntovnički pristup. A pošto birači, nezadovoljni politikom u celini, žele da Konfederacja ‘prevrne sto’ umesto da zasedne na funkcije, na površini sve to deluje ubedljivo. Đavo je u detaljima. Mencen otvoreno priznaje da gaji ambicije koje prevazilaze poziciju manjeg koalicionog partnera. Ali je svestan da je, ipak, politički debitant. Demokratska Poljska nakon 1989. godine ima bogatu istoriju buntovničkih partija koje su bujale u izbornoj sezoni, postizale pojedinačne, senzacionalne pobede i nestajale odmah nakon toga, obično kao plen iskusnijih i većih igrača. Konfederacja zna da je ništa ne čini potpuno imunom na takav scenario. Na vrhuncu svojih rezultata u letnjim anketama, koalicija je dostigla zapanjujućih 16,9 odsto podrške, što je verovatno naduvan, ali ipak impresivan rejting. Međutim, bude li konačan rezultat niži, među biračima bi moglo da proključa razočaranje. Odbijanje moguće ponude za ulazak u vladu sa PiS-om tada bi se ispostavilo kao mnogo rizičnija opcija. Radikalni političari u kampanji protiv staromodnih elita često se zanesu i prokockaju podršku birača, baš kao što se Mateo Salvini, lider krajnje desničarske Lige Sever, odrekao pozicije zamenika premijera i iznudio vanredne izbore (2019), da bi na kraju izgubio poziciju lidera italijanske desnice u korist aktuelne premijerke Đorđe Meloni.
Bude li Konfederacja krenula tim putem, Poljaci će se verovatno na proleće vratiti pred glasačke kutije. Mencen se sigurno nada političkoj premiji, tj. rastu podrške zbog odolevanja PiS-u, ali ko kaže da će održati svoju popularnost još pola godine i na ponovljenim izborima pokazati se boljim? Ovaj strah ga verovatno opseda, pogotovo zato što se odnosi snaga u poljskoj politici mogu iznenada promeniti. Veliki deo podrške Konfederacji indukovan je tokom leta usled sve većeg nezadovoljstva Poljaka zbog bezuslovne podrške Varšave Ukrajini. Već su u proleće brojna istraživanja pokazala jasnu tendenciju unutar biračkog tela: poljski narod je usrdno podržao ukrajinsku stranu, ali nije bio presrećan zbog pomoći Ukrajincima koji su zaživeli u njihovoj zemlji. Poljska svakako nije jedina zemlja sa takvim stavom. Mnoge zemlje su ugrađene u zapadna međunarodna tela, ali su geografski dovoljno blizu ratnoj zoni da osete direktne, uglavnom ekonomske posledice ruske invazije na Ukrajinu. Slične tendencije su se pojavile u Turskoj, Slovačkoj i Bugarskoj. Konfederacja je na tome profitirala, ali je to učinila kroz ekonomsku prizmu. Mencen i Bosak su obišli zemlju i objavili bezbroj postova na društvenim mrežama pokušavajući da ubede svoje glasače da su oni ti koji snose troškove prisustva Ukrajinaca. Poljska država ne bi trebalo da daje prednost stranim građanima u odnosu na svoje, stoji između redova njihove političke poruke. A PiS, prema Konfederacji, radi upravo to.
Spoljnopolitički program stranke je odraz tog sentimenta. Ona nije nužno protiv pomoći Ukrajini, najpre zato što bi takva pozicija u Poljskoj, izrazito antiruski nastrojenoj, bila politički poljubac smrti. Ali političari Konfederacje tvrde da bi odnos Varšave i Kijeva trebalo da bude mnogo uzajamniji. Oni će dati oružje, finansijsku pomoć i podršku na međunarodnoj sceni, ali samo ako se ugovori za posleratnu obnovu garantuju poljskim kompanijama. Ukoliko Ukrajina odbije da da takve garancije, Poljska bi trebalo da obustavi svaki oblik saradnje. Konfederacja bi takođe podržala neku vrstu približavanja Rusiji predsednika Vladimira Putina, nezavisno od konačnog ishoda rata. Oni smatraju da je PiS prenaglio kada je među prvima podržao sankcije protiv Kremlja. Poljska je, na kraju krajeva, najbliži sused Rusije i nekadašnji privredni partner. Kao takva, potpuna izolacija Moskve mnogo košta. Stoga bi obnavljanje trgovinskih veza bilo u nacionalnom interesu Poljske, pod uslovom da je on definisan u čisto merkantilističkim terminima, baš kao što političari Konfederacje predlažu. Ovo je možda jedini segment njihovog političkog manifesta gde su slobodarski principi glatko upareni sa nacionalističkim stavovima. Novac ne poznaje nacionalnost ili ideologiju, a obogatiti svoju zemlju znači najbolje joj služiti, tako da trgovina sa Rusijom za Konfederacju ne bi bila nezamisliva.
PiS je to dobro opazio i promenio vlastitu poziciju. Poslednjih nekoliko nedelja dešava se nagli zaokret u strategiji Varšave prema Kijevu. Premijer Mateuš Moravjecki najavio je da Poljska više neće snabdevati svog istočnog suseda novim naoružanjem. Takođe je obećao da zemlja „neće dozvoliti da je preplavi ukrajinsko žito“, te da će, nezavisno od odluke Brisela po tom pitanju, PiS zadržati embargo na ukrajinsko žito. Ovo je pokušaj da se učvrsti podrška vladajućoj stranci u ruralnim oblastima, kao i da se suzbije nalet Konfederacje. Čak ni nedavni slučaj korupcije u vladinim kancelarijama koje dodeljuju šengenske vize, a za koji se očekivalo da će potresti političku scenu, neće ići u korist buntovnika. PiS vešto skreće pažnju javnosti sa sopstvenih nepočinstava. Nezavisni mediji izveštavaju o korupciji u poljskom ministarstvu spoljnih poslova i navodnom davanju čak 400.000 viza neevropskim migrantima bez odgovarajuće provere, dok ostatak Evrope zahteva objašnjenja. Nemačka je reagovala uvodeći dodatne kontrole na granici sa Poljskom, dok je kancelar Olaf Šolc javno optužio Varšavu da je propustila migrante kako bi Nemci morali da se bave njihovim zahtevima za azil. Moravjecki je uzvratio, optužujući Nemačku da pušta izbeglice u Poljsku i obećavši da će „zapečatiti” zapadnu granicu zemlje.
Štaviše, TVP, poljski javni servis koji je postao PiS-ov glasnogovornik, nijednom nije pomenuo priču o vizama otkako je procurila pre mesec dana. U tako zaptivenom propagandnom sistemu, Konfederacja, verovatno najveća antimigrantska partija u istoriji Poljske, nema šanse da profitira od skandala. Možemo nagađati rezultate za 15. oktobar, ali jedna od opcija koju vredi istražiti u slučaju Poljske jeste švedski scenario. Švedske demokrate, krajnje desničarska stranka sa neonacističkim korenima, nije članica vladajuće koalicije. Ali ona deluje kao stabilizator moći, pošto je svojim glasovima podržala vladu kroz poseban sporazum. Švedski demokrati su tako ubili dve muve jednim udarcem: ostali su relevantni i uticajni u dnevnoj politici, dok je njihova etiketa buntovnika ostala praktično netaknuta. U međuvremenu su ostvarili niz pobeda, posebno u pooštravanju švedske imigracione politike. U trenutnoj atmosferi, političari Konfederacje, i njihovi birači, verovatno bi oberučke prihvatili sličan ishod.
(Mateusz Mazzini/Foreign Policy-ZTP, foto: TVN24)
