Filmsko leto 2023: Realizam „Openhajmera” ili eskapizam „Barbike”?

Oni čine intrigantan rivalski par: on u braon odelu i plitkom šeširu, ona u kariranoj haljini i istoj takvoj mašnici za kosu. Njegov domen je ogroman naučno-istraživački objekat u Novom Meksiku; njen je fluorescentno ružičasta kuća sa toboganom. Robert Openhajmer (kojeg igra irski glumac Kilijan Marfi) provodi svoje dane okupljajući najbolje naučne umove Amerike kako bi stvorio nuklearnu bombu – projekat koji njegov kolega naziva „najvažnijim događajem u istoriji sveta“. Barbi (koju tumači australijska glumica Margo Robi) deluje kao da ima savršen život, ali postoje i egzistencijalne brige. Da li njene drugarice i drugari lutke, pita se ona, „ikada razmišljaju o smrti?“ Nijedna skorašnja filmska utakmica nije bila tako željno iščekivana kao „Barbi“ i „Openhajmer“. Nakon premijera 21. jula u Americi i Britaniji, ova dva filma poslužiće kao test da li se gledaoci mogu nagnati da ustanu sa kauča i vrate se u bioskope. Razilaženje u tematici i tonu ovih filmova oduševilo je internet. Ljudi su pravili mimove, spajali trejlere u uzbudljive hibride „Barbenhajmera“ i raspravljali da li da prvo pogledaju biografsku dramu ili fantastičnu komediju.

Uzbuđenje je delimično poteklo od samih filmskih stvaralaca. Kristofer Nolan, pisac i reditelj „Openhajmera“, može se nazvati holivudskim ludim naučnikom. On snima na filmskoj traci i uglavnom izbegava kompjuterski generisane slike, dižući u vazduh pravi Boing 747 za prethodni film. Nuklearne reakcije u „Openhajmeru“ su takođe stvarne eksplozije (doduše ne nuklearne), osvetljene aluminijumskim i magnezijumskim prahom. Njegovi filmovi se poigravaju narativnim konvencijama i osetljivim temama, kao što su nesvesni um i teorijska astrofizika. Ukupno su zaradili oko 5 milijardi dolara od prodaje karata; „Dankirk“ (2017) je jedan od najprofitabilnih filmova o Drugom svetskom ratu ikada snimljenih. Greta Gervig, rediteljka i koscenaristkinja „Barbi“, ima svoj veliki klub obožavalaca. Počela je u mumblecore žanru nezavisnog filma (tako nazvanom zbog fokusa na dijalog), ali je od tada imala hitove sa „Lady Bird“ (2017) i „Male žene“ (2019). Njen opus je ostvario nešto skromniju prodaja karata od 300 miliona dolara. Kao inspiraciju za „Barbi” navela je stare holivudske mjuzikle i filmove o zagrobnom životu, kao što je „Nebo može da čeka” (1943).

Oba filma ilustruju neke od kaprica moderne filmske industrije. „Barbi“ je jedna od mnogih produkcija koje eksploatišu decenijama staru intelektualnu svojinu. Mattel, proizvođač igračaka, prodao je otprilike milijardu lutaka od 1959, kada je potrošačima prvi put predstavio Barbaru Milisent Roberts (skraćeno „Barbi“). Robi, koja je takođe producentkinja filma, kaže da ju je projekat privukao jer je ime Barbi „globalno prepoznatljivije od praktično svega drugog osim Coca-Cole“. Lako je naslutiti da je nastavak već u pripremi. „Openhajmer“, nasuprot tome, nema potencijal isplative franšize. Naučnik je verovatno „jedna od najvažnijih i najparadoksalnijih“ istorijskih ličnosti, primećuje Nolan, ali nije izvesno da ćemo gledati „Openhajmer 2: Kako sam zavoleo bombu“. To je ozbiljna, jedinstvena drama, tj. vrsta filma koja se ređe snima jer studiji više vole rimejkove i nastavke. Predviđa se da će prvi vikend prikazivanja doneti između 40 i 50 miliona dolara od prodatih ulaznica, u poređenju sa oko 80 miliona dolara od „Barbi“.

Iako je „Openhajmer” angažovao zvezde poput Emili Blant i Meta Dejmona, mračnija priča očigledno ne prija publici. To što je takođe napravljen sa velikim budžetom (100 miliona dolara) odražava veru filmskih studija u određene filmske stvaraoce. „I ranije je bilo filmova o razvoju atomske bombe 1940-ih i ‘50-ih, ali nisu bili uspešni na blagajnama,“ kaže Šeldon Hol, istoričar filma i koautor knjige Epics, Spectacles and Blockbusters: A Hollywood History. „Uspeh ovog filma zavisi od Nolanove reputacije,“ dodaje on. Rivalstvo „Barbenhajmera” postavlja ozbiljnije pitanje pred javnost: favorizovati realizam ili eskapizam? Dok besni rat u Evropi, a zemlje poput Kine i Severne Koreje nastavljaju da razvijaju svoje nuklearne arsenale, priča o poreklu ovog oružja može se činiti previše stvarnom i sirovom. Istražujući zabrinutost fizičara u vezi sa zastrašujućom snagom njegovog oružja i pokušajima američke vlade da ga ućutka, „Openhajmer“ nije film koji će ublažiti uznemirenost gledalaca. Reditelj ga je uporedio sa horor filmom. „Neki ljudi napuštaju bioskop potpuno uništeni. Ne mogu da progovore,“ primećuje Nolan.

Produkcija g-đice Gervig je razigranija. Ona je scenografiju filma, koja je doprinela globalnoj nestašici ružičaste boje, opisala kao „generator dopamina“. Ton filma je komičan i diskretno autoironičan, poigravajući se privlačnom udobnošću sveta snova. U jednom trenutku Čudna Barbi, lutka koja je bila izložena maltretmanu, suočava Barbi sa sledećim izborom, ilustrovanim visokom potpeticom i Birkenstok sandalom: „Možeš se vratiti svom uobičajenom životu ili saznati istinu o univerzumu.” Barbi bira visoku štiklu i ubrzo dobija prekor. „Moraš da želiš da znaš, OK? Biraj ponovo.“ „Barbi“ i „Openhajmer“ nude drugačiju verziju dileme Birkenstok-štikla. Istorija sugeriše da će se više gledalaca odlučiti za eskapizam. Tokom Velike depresije, mnogi od filmova sa najvećom zaradom bili su mjuzikli i istorijski epovi. Isto je bilo i tokom Drugog svetskog rata. Filmovi koji pak dotiču temu sukoba, uključujući „Prohujalo sa vihorom“ i „Narednik Jork“, često su smešteni u prošlost; oni savremeni, kao što je „Kazablanka”, bili su skloniji da pričaju ljubavne nego ratne priče. Krajem 1960-ih, na vrhuncu rata u Vijetnamu, najgledaniji film u Americi bio je „Smešna devojka“. Tokom finansijske krize 2007, bio je to film iz franšize „Pirata sa Kariba“.

Dejvid Tomson, još jedan filmski istoričar i publicista, smatra da, u vreme ekonomske napetosti, rata i populizma, gledaoci neće hteti da pogledaju ozbiljan film onoliko koliko će želeti da vide neozbiljan. „Komedije su uvek dobro prolazile u bioskopima,” kaže autor, jer rade „nešto za šta su filmovi napravljeni, a to je da ljudima daju osećaj bezbrižnosti i par sati bekstva od prilično velikih problema“. Kome treba realnost kada je plastičan život tako fantastičan?

(TheEconomist-ZTP)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *