Istraživači sa Univerziteta u Sidneju uspešno su testirali bionički očni implant na ovcama. Utvrdili su da je oko delimično povratilo vid i ostalo stabilno i kompatibilno sa telom tokom dužeg perioda. Zapravo, tkiva su je zarasla oko implanta, što je odličan znak. Bioničko oko Phoenix99 funkcioniše tako što „prevari” oko da ponovo nauči da vidi.
Inače, ljudsko oko detektuje svetlo i šalje električne impulse u mozak na obradu, a mrežnjača je zadužena za ovaj deo procesa. Pacijenti sa degenerativnim oboljenjima mrežnjače vremenom gube ovu funkciju, zbog čega im vid oslabi. Phoenix99 stvara veštačku mrežnjaču pomoću kamera postavljenih na naočare i implanta blizu očiju pacijenta. Kamere pretvaraju svetlo u električne signale onako ko to mrežnjača inače radi, a implant prenosi te signale u mozak. Uz malu pomoć preostalih zdravih ćelija u oku, implant može delimično da povratiti vid pacijentu.
Prethodni modeli bioničkih implanata funkcionisali su slično kao Phoenix99. Ideja je da se povrati vid pacijenatima sa degenerativnim oboljenjima oka zaobilaženjem oštećene mrežnjače. Naučnici znaju kako oko obrađuje svetlost i slike na osnovnom nivou, mada je projekat Univerziteta u Sidneju unapredio ovaj pristup. Primera radi, nemački naučnici su pre nekoliko godina razvili bionički implant koji je koristio sićušne panele mikrofotodioda koji detektuju svetlo i prevode ga u električne impulse. Ključna razlika između ovog uređaja i Phoenix99 je njegovo napajanje; nemački implant zahteva spoljnu bateriju koja se nosi na traci ili ogrlici.
Novi australijski implant radi bežično. Nije potrebno da se implantira baterija, a kamoli da se nosi veliko spoljno napajanje. Ovo je važno jer se povećava nezavisnost pacijenta, kao i otpornost tehnologije. Spoljni izvor napajanja može da ugrozi pouzdanost implanata. Od kvara baterije i punjenja, pa do vremenskih prilika, spoljna baterija je višestruko rizična za ovako osetljivu tehnologiju. Australijski prototip obećava veću stabilnost i udobnost. Pacijenti samo treba da stave naočare sa zakačenim kamericama i mogu slobodno da se kreću. Ipak, pravi potencijal implanta će postati jasniji kada počnu ispitivanja na ljudima. Ključno pitanje kod svakog novog implanta jeste kakav vid može zaista da pruži.
Jedan od glavnih izazova kod stvaranja bioničkog oka je način na koji je prirodno oko kodirano. Oko je neverovatno složena biološka kreacija. Ono koristi mrežnjaču da detektuje svetlo i komunicira sa mozgom; pre nego što svetlo stigne do mrežnjače, ono se fokusira kroz zakrivljenu rožnjaču, filtrira kroz zenicu i iris, i ponovo se fokusira kroz sočivo. Stoga imitiranje prirodnog oka nije nimalo jednostavan zadatak. Jedan implant je testiran u septembru 2021, uspevši da vrati „vid“ pacijentima, ali to nije bio normalan vid. Ljudi su mogli da razaznaju bljeskove svetla i oblika, što je veliki pomak u odnosu na slepilo, ali nije na nivou zdravog prirodnog vida.
Izazov za australijske i druge naučnike je kako da stvore veštački vid koji zaista simulira osobine ljudskog oka. Budućnost ove tehnologije uliva optimizam. Na primer, istraživači sa Univerziteta nauke i tehnologije u Honkongu razvijaju bioničko oko koje imitira sferičnost ljudskog oka i čak može da registruje više talasnih dužina. Naučnicima predstoji dugačak put pre nego što zaista vrate vid slepima, ali novi projekti pokazuju ogroman potencijal. S obzirom na to koliko je tehnologija napredovala poslednjih decenija, slepilo će verovatno biti izlečeno u narednih 10-20 godina.
(technology.org-ZTP, foto: sydney.edu.au)
