Uprkos tankim nadama da će pandemija doneti predah od klimatske krize, poslednji podaci nas udaljavaju od takve perspektive. Najnovija merenja atmosferskog ugljen-dioksida (CO2) pokazuju da su koncentracije ove problematične hemikalije porasle do nivoa koje naučnici nisu zabeležili otkako merenja postoje.
U maju su zabeleženi najviši nivoi CO2 od početka 2021., sa prosečnom koncentracijom od 419,13 čestica po litru, objavili su istraživači Nacionalne uprave za okeane i atmosferu (NOAA). „Godišnje u atmosferu izbacimo oko 40 milijardi metričkih tona CO2,“ kaže Piter Tans Globalne nadzorne laboratorije NOAA-a. „Ako želimo da izbegnemo razorne klimatske promene, prioritet mora biti smanjenje CO2 na nulu, što je pre moguće.“
Naučnici kažu da je 419,13 čestica najveći zabeleženi mesečni prosek otkako su precizna atmosferska merenja počela pre 60-ak godina. Ali stvarni značaj ovog podatka ne može se meriti decenijama; morali biste da odete daleko u prošlost da biste pronašli atmosferu prezasićenu CO2 kao što je sada slučaj. Ali, koliko daleko? Recimo u vreme pliocena, pre oko 4,1 do 4,5 miliona godina, kažu iz NOAA-e, kada je atmosfersko zasiženje ugljen-dioksidom bilo uporedivo sa današnjim podacima.
Ovakva procena je moguća jer su istraživači rekonstruisali prošle atmosferske koncentracije CO2 koristeći složene metode poput analize izotopa ugljenika u morskim sedimentima iz različitih okeanskih uzoraka. Visoki nivoi atmosferskog CO2 tokom kasnog pliocena sugerišu da je svet tada bio sasvim drugačije mesto, oko 2 do 3 stepena Celzijusa toplije u poređenju sa bazičnom temperaturom iz predindustrijskog perioda. U stvari, Zemljini polovi su bili toliko topli da su obrastali šumama, a led koji će se kasnije stvoriti na Antarktiku i Arktiku i dalje je bio u tečnom stanju, podižući okeane 20 metara iznad današnjeg nivoa.
Naučnici se plaše da smo samo stotinak godina daleko od sličnih okolnosti, nakon što uporedivi nivoi CO2 ponovo zagreju planetu. Čak i pre toga, prognozirani porast nivoa mora do kraja ovog veka mogao bi da raseli stotine miliona ljudi, a mnogima koji uspeju da pronađu sigurnost na suvom, vrućina će biti neizdrživa. Dakle, bilo bi dobro da je NOAA pogrešila, da ne moramo brinuti zbog zabeleženih 419,13 čestica za maj i onoga što taj podatak nagoveštava. Ali i drugi naučnici su primetili isto.
Odvojena merenja koja je sproveo Scripps-ov Institut za okeanografiju u velikoj meri potvrđuju brojke NOAA-e, mada sa marginalnom razlikom; naime, Scripps-ov tim je izračunao prosek od 418,92 čestica za maj. Štaviše, istraživači Scripps-a su u nekoliko navrata zabeležili preko 420 čestica dnevno, što je novi katastrofalni rekord u poznatoj istoriji. U svakom slučaju, novi podaci se uklapaju u poznati i čvrsto ustanovljeni naučni kontekst. Oni su samo najnoviji dokazi o kontinuiranom negativnom trendu, o čemu mediji izveštavaju iz godine u godinu.
Deluje deprimirajuće, ali ne mora biti. „Rešenje nam je pred očima,“ kaže Tans. „Solarna energija i vetar su već sada jeftiniji od fosilnih goriva i rade sa istim kapacitetom. Ako ubrzo preduzmemo prave mere, možda ćemo i moći da izbegnemo najgori klimatski scenario.“ Jasno je da uprkos pandemijskom zastoju i privremenom padu zagađenja, smanjenje štetnih emisija nije bitnije uticalo na ukupnu atmosfersku koncentraciju CO2.
Možda bi pad emisija za 30 odsto, u trajanju od najmanje šest meseci, mogao da produkuje uočljiv efekat, smatraju naučnici. Ali to se nije desilo tokom pandemije, jer su emisije pale za svega 6 procenata. Svi parametri ionako pokazuju da trčimo u pogrešnom smeru. „U poslednjoj deceniji zabeležen je najbrži rast CO2 nego u bilo kojoj deceniji tokom ljudske istorije,“ rekao je geohemičar Scripps-a Ralf Kiling za Njujork Tajms. „Dakle, ne samo što su nivoi visoki, već nastavljaju da rastu.“
(ScienceAlert-ZTP, foto: Michael S. Lockett/Juneau Empire)
