Devetnaest godina nakon 11. septembra, šef Al Kaide Ajman al-Zavahiri još nije dostigao ozloglašenost svog prethodnika Osame bin Ladena. Jedan od razloga je ignorisanje od strane Sjedinjenih Država. Osim ogromnih finansijskih podsticaja za informacije o njegovom boravištu (trenutno 25 miliona dolara), američka vlada je prilično ravnodušna prema Al Kaidi otkako ju je Zavahiri preuzeo 2011. godine.
Ali ovaj zaključak se ne podudara sa skorašnjim aktivnostima grupe. Iako Al Kaida nije uspela da ponovi napad poput 11. septembra, to više nije adekvatno merilo uspeha. Al Kaida i dalje ima podružnice širom Afrike, Bliskog Istoka i Južne Azije. I premda nije stekao kult ličnosti, trenutni lider Al Kaide jednako je opasan za SAD kao i njegov prethodnik.
Činjenice su nesporne, iako ne naročito laskave: Zavahiri je star i ponavlja se u dugotrajnim i rasplinutim govorima. U poređenju sa Bin Ladenom, Zavahiri je suzdržan u operativnoj strategiji i sklerotičan u svom upravljačkom stilu. Zagovarao je stabilniju, manje upadljivu ulogu Al Kaide: očuvanje džihadske avangarde kroz jedinstvo i opreznu politiku, iako je to destimulisalo mlađe generacije potencijalnih džihadista.
Kritičari ukazuju na procep između Al Kaide i njene nekada glavne podružnice u Siriji, Nusra fronta, kao primer Zavahirijeve liderske nesposobnosti. U periodu nakon bin Ladenove smrti, Islamska država se pojavila i nametnula kao vođa globalnog džihada. Razlog nije bilo samo Zavahirijevo loše upravljanje, već i neuspeh u razvoju džihadističke ideologije koja bi parirala ekstremnom nasilju i teritorijalnosti Islamske države.
Ali navodne slabosti Zavahirija zapravo su pomogle ciljevima Al Kaide, naročito u vreme kada je zapad bio fokusiran na Islamsku državu. Zavahirijeva nesklonost izgradnji države je stav koji je štitio Al Kaidu i doneo grupi relativni predah, dok je Islamska država bila neposredna meta američke borbe protiv terorizma. Kako su se pojačavali američki udari na Islamsku državu, rasla je kohezija Al Kaidnih podružnica i njihovih saveznika.
Iako je grupa u početku imala velikih problema zbog prebega i rascepa, njeno rukovodstvo je umelo da prepozna važnost unutrašnje politike i lokalnih pitanja. Značajan je uspeh Zavahirija u sprečavanju prebega visokih lidera Al Kaide poput Saifa al-Adela i Abu Muhameda al-Masrija. Adelova odanost Zavahiriju je posebno važna, jer je bio relativno samostalan, pa čak i kritičan prema bin Ladenovim odlukama.
Zavahirijev poziv na jedinstvo i odbijanje nadmetanja u nasilju, omogućili su Al Kaidi da se pristalicama i potencijalnim regrutima predstavi kao pouzdaniji džihadski front u odnosu na Islamsku državu. Umesto da bude opsednut rivalom, Zavahiri se distancirao od njegovog grotesknog nasilja kako bi osvežio brend Al Kaide. Neverovatno je da je grupa odgovorna za napade 11. septembra uspela da se pozicionira kao umereni entitet u sunitskom miljeu.
Na primer, Zavahiri je međunarodne operacije dodelio podružnicama u Jemenu i Siriji, čak i ako to podrazumeva skromnije akcije bazirane na „strategiji i strpljivosti“. U zapadnoafričkoj regiji Sahel, Zavahiri se zadovoljio time što lokalni saveznik Al Kaide Džamaat Nasr al-Islam sprovodi regionalne ciljeve. U južnoj Aziji, Zavahiri želi da lokalna podružnica podupire avganistanske talibane.
Zavahiri je bio pragmatičan i u komplikovanim odnosima Al Kaide sa Iranom. Ovo nije bilo očekivano, s obzirom da je Zavahiri obasipao zemlju oštrim rečima sve do 2010. Međutim, tokom poslednjih nekoliko godina njegovi stavovi su se ublažili. Pravovremeni zaokret je Al Kaidi omogućio da zaštiti svoje rukovodstvo i dobije određenu materijalnu pomoć, ako ne direktno od Irana, onda transportom preko iranske teritorije.
Možda je najznačajnija Zavahirijeva strateška pobeda održavanje odnosa sa avganistanskim talibanima, uprkos ogromnom međunarodnom i američkom vojnom pritisku. Ujedinjene nacije su nedavno izvestile da je Zavahiri lično pregovarao sa rukovodstvom avganistanskih talibana kako bi dobio garancije o kontinuiranoj podršci. Izgleda da su ovi razgovori bili uspešni, uprkos američkoj vladi i mirovnom sporazumu iz februara 2020. godine u Dohi; avganistanski talibani se nisu ni javno odrekli Al Kaide niti preduzeli bilo kakvu akciju da ograniče operacije grupe u Avganistanu.
Uprkos stabilnom vođstvu, koje je umanjilo gubitke Al Kaide i dalo joj priliku da se obnovi, grupa se i dalje suočava sa ozbiljnim izazovima. Kao prvo, postavlja se pitanje ko će voditi Al Kaidu nakon što Zavahiri ode. Za sada, ovaj blagoglagoljivi i umereni lider ostaje faktor na koji treba računati, bez obzira da li se sprema još jedan napad u stilu 9/11.
(ForeignPolicy-ZTP, foto: Reuters)
